Questorming tehnika

Postavljanje pravih pitanja

Sa questorming tehnikom krećemo da bismo definisali problem, a potom nastavljamo sa brainstorming tehnikom tragajući za pravim rešenjem problema.

 
Za razliku od klasične brainstorming tehnike koja podrazumeva da moderator iznosi problem pred grupu i zahteva od učesnika da iznesu što više mogućih rešenja problema, kod questorming tehnike problem nije formulisan već sami učesnici kroz odabir pravih pitanja treba da dođu do ispravne formulacije problema.

Kod questorming tehnike moderator zahteva od grupe da odgovore na metapitanje (nadpitanje) koje glasi: „Koja pitanja treba postaviti u ovom trenutku?". Osnovna pretpostavka ove tehnike je da je najteže postaviti pravo pitanje jer kada imamo pravo pitanje o određenom problemu ili pojavi, do odgovora se lako stiže. U suprotnom, ukoliko postavljamo pogrešna ili manje bitna pitanja o datoj temi, može se desiti da gubimo mnogo vremena tražeći odgovore na pitanja koja su zapravo sporedna, a da bitni aspekat problema nismo ni dotakli.

Samim tim, uz questorming, izbegavajući da na samom početku definiše problem, moderator nema kontrolu nad ishodom do kojeg će grupa doći. Umesto toga on opisuje situaciju onako kako je sam vidi, poziva učesnike da i oni iznesu svoje viđenje i ono što ih brine s tim u vezi i postave svoja pitanja. Pri tome, viđenje učesnika može značajno da se razlikuje od onoga kako moderator vidi situaciju i da jednim delom izgleda kao odbacivanje moderatorovog viđenja, što pokreće živu diskusiju.

Kao i kod brainstorming tehnike kriticizam se čuva za kraj. Na početku je najvažnije postaviti što više mogućih pitanja, a tek pošto se postigne dovoljan broj pitanja ona se rangiraju od najboljih, odnosno najrelevantnijih, do najmanje važnih pitanja ili se razvrstavaju u tri kolone od kojih jedna kolona sadrži suštinska pitanja, druga kolona manje bitna pitanja i treća nebitna pitanja.

Pitanja kojima se usmerava diskusija

Koristeći ovu tehniku moderator se služi nizom pitanja kojima postiže da diskusija bude fokusirana i da teče. Tehnika ne podrazumeva da je tokom diskusije zabranjeno razmatrati i odgovore na postavljena pitanja i doticati se mogućih rešenja, ali je pažnja, ipak, pre svega usmerena na pitanja koja pokreću nove ideje i načine da se odredi značaj i težina postavljenih pitanja i dođe do ispravne formulacije problema.

Neka od pitanja kojima se moderator služi su:

* „Može li pitanje da se postavi i na drugačiji način?",
* „Kako ćemo proceniti kvalitet postavljenog pitanja?",
* „Ko treba da postavi pitanje?",
* „Kome pitanje treba da bude upućeno?",
* „Kada i pod kojim okolnostima pitanje treba da bude postavljeno?",
* „Gde pitanje treba da bude postavljeno?",
* „Kako pitanje treba da se postavi?",
* „Zašto treba postaviti dato pitanje?",
* „Da li pitanje treba da bude postavljeno?",
* „Koje su moguće posledice ako se dato pitanje postavi?",
* „S kojim ciljem i svrhom se postavlja dato pitanje?",
* „Do kada nam je potrebno da dobijemo odgovor?",
* „Kolike troškove povlači za sobom odgovaranje na postavljeno pitanje?",
* „Da li grupa može da odgovori na dato pitanje, ako ne šta treba uraditi?" ,
* „Ko može da odgovori na dato pitanje?",
* „Treba li dva ili više pitanja formulisati kao jedno pitanje?",
* „Treba li od jednog pitanja napraviti više pitanja?",
* „Da li smo postavili više pitanja od onoga što možemo da držimo u fokusu?",
* „Na koja pitanja treba prvo odgovoriti da bi sledeća pitanja mogla da se postave ili da se na njih odgovori?",
* „Koja pitanja bi trebalo postaviti kasnije?",
* „Da li treba da promenimo sastav radne grupe?",
* „Nekoga da priključimo?",
* „Nekoga da isključimo?",
* „Da li nam nedostaju ključne informacije?",
* „Kako da dođemo do potrebnih informacija?",
* „Da li smo ispitali sve mogućnosti?",
* „Da li smo nešto prevideli?" i tako dalje.