Sindrom izgaranja na poslu

Brz rast kompanija, uvećanje obima posla i raspodela dužnosti koja podrazumeva veći nivo odgovornosti, neuspeh na privatnom planu... Svi ovi simptomi se u našem organizmu i našoj psihi talože kao hronični stres i kao takvi mogu stvoriti sindrom izgaranja ili burnout sindrom. Ovaj sindrom je posledica stalnog izlaganja nezadovoljstvu (radnim mestom i okruženjem, poslovnom ili porodičnom ulogom) koje ne rešavamo već taložimo i onda se sve to akumulira u osećaj da gubimo kontrolu nad vlastitim životom. Manifestuje se drastičnim promenama raspoloženja i ponašanja koje nam nisu svojstvene, ali i promenama u fizičkim parametrima, koje mogu biti alarmantan znak.

Izgaranje je progresivni gubitak idealizma, energije i smislenosti vlastitog rada kao rezultat frustracija i stresa na poslu. Izgaranje na poslu nije isto što i umor. Umor ne uključuje promene stavova prema poslu i ponašanje prema klijentima.

Da li će kod osobe doći do razvoja sindroma izgaranja zavisi od mnogih faktora, ali u velikoj meri i od strukture ličnosti. Psihički stabilne i snažne ličnosti, koje su sebe istrenirale za visok nivo produktivnosti i balansiranje obaveza i pritisaka, su u manjoj opasnosti od razvoja ovakvih problema, ali i njih on može da zahvati, ukoliko ne uspeju da održe tu svoju psihičku stabilnost.

Fizički simptomi - u ovu kategoriju najčešće spadaju hronični umor i iscrpljenost koji mogu da budu predznak i za neke druge probleme pa ih ljudi ne uzimaju dovoljno ozbiljno. Nesanica je simptom koji, sa prethodna dva, čini zeleno svetlo za akciju rešavanja problema. Postoje još niz smetnji koje mogu biti i individualne a nedvosmisleno ukazuju na problem, kao što su probavne smetnje, nagla promena telesne težine, različiti bolni simptomi, smanjen imunitet, povećana potreba za sedativima, cigaretama ili čak alkoholom.

Emocionalni simptomi - ovo su parametri kojima smo najmanje spremni da verujemo i iz tog razloga moramo biti izuzetno oprezni i rešavati ih baš kao i bilo koje drugo fizičko stanje jer mogu biti podjednako opasni. Simptomi mogu biti depresija, emocionalna praznina, osećaj gubitka životnog smisla, anksioznost, gubitak motivacije za odlazak na posao, gubitak entuzijazma, apatija, izolacija, dosada, osećaj tuge i bespomoćnosti, doživljaj bezvrednosti, gubitak samopouzdanja i samopoštovanja, osećaj gubitka snage.

Simptomi u ponašanju (bihevioralni simptomi) - Promena ponašanja je je svakako posledica nekih psihičkih stanja, te ukoliko primetite promene koje vam nisu svojstvene ili vam neko drugi skrene pažnju na njih - reagujete. Posledica može da bude još veće propadanje u probleme i ulaženje u "začarani krug problema" iz kog nije lako izaći jer jedan problem stvara drugi. Česte promene u ponašanju su: gubitak koncentracije, zaboravnost, eksplozivnost, grubost, preterana osetljivost na spoljašnje uticaje, npr. buku, svetlo mirise, negativni stav prema poslu, ljudima, međuljudski sukobi, bezosjećajnost, rigidnost, stalna okupiranost poslom, porodični problemi, razvod braka, raspad prijateljstava, suicidalni izlaz...

Prva faza - idealistički entuzijazam: Kada neki posao tek počinjete da radite prisutna je pozitivna energija, velike nade i nekada nerealna očekivanja. Možda očekujete „ružičastu stvarnost" na poslu, pozitivnu atmosferu, prihvaćenost od strane kolega i bezgrešnog šefa. U ovoj fazi se ne štedite, dajete svoj maksimum na svim poljima i možda i neracionalno trošite energiju a upravo je to rizik za izgaranje na poslu. Davanje svog maksimuma je sasvim u redu, ali ono mora biti u skladu sa vašim realnim mogućnostima.

Druga faza - stagnacija: Posle izvesnog vremena dolazi do sudara sa stvarnošću i polako uviđate kako stoje stvari. Posle "prizemljenja" vi i dalje volite svoj posao, obavljate ga, ali ne s istim oduševljenjem. Podsećate se na postojanje i drugih interesnih sfera u životu, kao što su porodica, prijatelji, napredovanje, stručni razvoj....

Treća faza - frustracija: Ovo je faza u kojoj sledi preispitivanje: koliko ste produktivni u obavljanju posla i gde je smisao posla koji obavljate, koliko ste potrebni i koja je vaša svrha tamo. Naravno, ako ste već zašli ozbiljno u proces izgaranja, odgovori su u retkim momentima pozitivni i to znači da stepen frustracije iz dana u dan raste.

Četvrta faza - apatija: Apatija je odsustvo emocija i ona je zapravo jedno od najtežih psihičkih stanja i ujedno je jedan od prvih sasvim jasnih znakova da nešto nije u redu. Manifestuje se povlačenjem i izbegavanjem ljudi ili posla, kao odbranom od frustracije. Apatični ljudi su potpuno nezainteresirani za svoj posao a, ako to raspoloženje uzme maha, može se proširiti i na druge životnr sfere. Ovakve osobe rade samo da bi preživele i pritom ulažu vrlo malo energije i vremena u posao i beže od svake odgovornosti.

Lečenje ovog sindroma je veoma težak posao jer podrazumeva potpunu promenu nas samih i radne okoline (najčešće i samog posla). Često promene posla znače potrebu za dokazivanjem i ponekada prekomerni rad vidimo kao jedino rešenje, a zapravo i nismo svesni koje posledice može imati takvo ponašanje. U suštini, najbolje prođe onaj ko na vreme shvati da mu je zbog stresa život ugrožen.

S obzirom da je ovaj problem atipičan u odnosu na neka druga psihička stanja, najbolji i najefektivniji lek je prevencija koja jedina može garantovati izlečenje. Ona najpre podrazumeva da poznajemo ljude sa kojima radimo i da u slučajevima potrebe možemo da reagujemo na vreme. Ponekad je topao ljudski razgovor sve što nam je potrebno. Poslodavci su takođe dužni da organizuju posao adaptirajući se i na individualne potrebe radnika. Trebalo bi stvoriti dobru atmosferu na poslu, pobrinuti se da posao bude dobro raspoređen i biti fleksibilan u odlučivanju, poštovati tuđa mišljenja, pružati informacije o uspešnosti obavljenog posla, organizovati društvene skupove izvan posla....