Otpremnine otimaju hleb starijim radnicima

(Preuzeto sa sajta Dnevnik - 30. 08. 2011.)

Dok kreatori ekonomske politike Srbije čine sve da bi došlo do sporazuma s MMF-om, bez ozbira na to da li to čini iz čiste "predostrožnosti", kako naglašavaju, ili zbog toga što nam pomoć treba, pojedini sindikalni lideri ovih dana poručuju da ova međunarodna finansijska organizacija "stalno ima neke svoje fantazije o smanjivanju radničkih prava" jer insistira, po ko zna koji put, na tome da se izmeni Zakon o radu.

Tako lider samostalaca Ljubisav Orbović još dodaje da ih sindikati “nisu zvali ovde niti su oni tražili razgovor o tome s nama”.

Kao da, namerno ili slučajno, Orbović zaboravlja da ih ni ovdašnje vlasti pa ni poslodavci ne zovu na dogovore o radničkim pravima pa to ne predstavlja prepreku da drugi kroje radnička prava po svojoj meri i volji.

Ako se već zna da je od poštovanja radničkih prava, zapisanih u Zakonu o radu, u praksi ostalo malo ili nimalo, onda bi čak zahtev MMF-a u pogledu produžavanja važnosti rada na određeno vreme i ukidanja otpremnina na ukupan radni staž bio ništa drugo nego prihvatanje realnog stanja u Srbiji, ali i otvaranje nekih novih mogućnosti za pronalazak posla i prelazak iz crne u legalnu zonu zapošljavanja.

S druge strane, i to je takođe opštepoznato, mnogi zaposleni u državnim preduzećima su dobijali “debele„ otpremnine na ukupan radni staž pa su se nakon isteka nekog vremena opet zapošljavali u državnim firmama. Neki su, mada Orbović tvrdi da je reč o “promilima”, i po nekoliko puta uzimali otpremnine na ukupan staž u nekoliko državnih firmi.

Deo onih koje je država kao poslodavac “počastila” kada su proglašeni viškom ne samo da je dobio velike otpremnine iz državnog budžeta već su još godinu ili dve dobijali novčanu nadoknadu za nezaposlene i uplaćene penzione i zdravstvene doprinose, a tokom celog tog vremena preko ugovora o radu radili su za istu ili neku drugu državnu firmu. Ima i onih koji i dan-danas rade preko ugovora o radu u firmi iz koje su otišli s otpremninom.

Dakle, država se pokazala kao širokogruda i spremna na to da iz budžeta, novca svih građana Srbije, ispoštuje Zakon o radu u pogledu otpremnine, ali to isto niti mogu niti hoće da urade privatnici koji iz svog džepa, a ne državne kase, treba da isplaćuju otpremnine onima koji su ih već dobili.

Takođe, javna je tajna da od ukupnog broja zaposlenih u Srbiji trećina nije u stalnom radnom odnosu. Naime, ugovor na određeno vreme u Srbiji potpisuje gotovo svaki drugi radnik koji se zapošljava kod privatnog preduzetnika tako da u ovom trenutku oko 600.000 zaposlenih ne zna da li će zadržati isto radno mesto duže od godinu danu.

MMF sada predlaže da se ugovori mogu sklapati na tri godine i ne ograničava da se to može ponoviti više puta, ali sindikatima se takva ideja ne dopada. Ne dopada im se iako svi podaci govore, i to iz godine u godinu, da je sve manje zapošljavanja ne neodređeno vreme a sve više na određeno i da se odnosi gazda i radnika regulišu ugovorom o radu jer opšti kolektivni ugovor, pa čak ni svi granski, koji bi garantovao ista prava – na nacionalnom nivou ne postoji.

Ako bi poslodavci dobili mogućnost da zapošljavaju radnike na određeno vreme na tri godine, moglo bi to značiti da oni koji sada strahuju da će nakon godinu dana ostatiti bez radnog mesta imaju neku sigurnost tri puta duže.

Mada u ovim tranzicionim prilikama, a pogotovo u vreme ekonomske krize, nema sigurnosti radnog mesta nigde i ni kod kog, ipak je bolje imati posao tri godine nego jednu.

Sasvim je sigurno da bi svi radnici koji danas rade na crno rado pristali na to da ih gazda preko ugovora o radu uposli na jednu ili tri godine jer bi, osim plate, imali i penziono i zdravstveno osiguranje.

Ovako, oni na kraju meseca dobiju novac ali im se godine rada u ilegali nigde ne beleže niti će kada ostare moći otići u penziju.