Trening i obuka umesto čekanja

Mada ekonomske okolnosti odavno iziskuju nužnost temeljne reforme obrazovnog sistema i ukupne politike angažovanja radne snage, tek su sumrak globalnih finansija i problemi koji su njime otvoreni ovo pitanje stavili u samo središte društvenog interesovanja. Bez obzira što se neugodni zaplet začeo u finansijskoj sferi i potom pritisnuo ukupnu ekonomiju, njegove krajnje posledice osetiće se na socijalnom planu, u gubljenju radnih mesta i jačanju osećanja bezperpektivnosti i beznađa.

Na nedavno okruglom stolu „Partnerstvo privrede i univerziteta u Vojvodini - korak u budućnost", koji je početkom aprila u Novom Sadu organizovao Vojvodina CESS, analitičarka Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije Hermina Vidović iznela je poražavajuće podatke o stanju zaposlenosti u jugoistočnoj Evropi. Region je u inferiornom položaju ne samo prema starom razvijenijem delu kontinenta, već i prema zemljama tzv. nove Evrope.

Stopa nezaposlenosti u januaru 2009. kretala se od 25 odsto u Srbiji do 15 procenata radno sposobnog stanovništva u Makedoniji ili Hrvatskoj, dok je udeo onih koji nemaju posao u Mađarskoj, Češkoj, Poljskoj ili Sloveniji varirao između osam i 12 odsto. Da bi stvari bile još gore, čak 80 odsto ljudi bez posla na zapadnom Balkanu spada među dugoročno nezaposlene, jer čekaju radno mesto duže od jedne godine. Primetni su veliki regionalni dispariteti što govori o nedostatku jasne razvojne politike i izrazitom pritisku na velike gradske centre. Ako se tome doda široko „sivo tržište rada" (neprijavljeni radnici, neplaćanje poreza i doprinosa, niže plate i angažovanje najmlađih, najstarijih, nekvalifikovanih i ostalih ranjivih grupa), te mala budžetska izdvajanja za aktivnu politiku zapošljavanja, onda su sasvim jasne razmere problema.

Osvrćući se na probleme Srbije, Hermina Vidović je tvrdila da ne postoji koristan dijalog između vlasti, privrede i obrazovnih institucija, da je radna snaga slabo pokretljiva i da gravitira prevashodno prema velikim centrima (Beograd i Novi Sad). Klasifikacija zanimanja usvojena pre dve decenije, davno je prevaziđena. Ona je, takođe, primetila da postoje otpori prema konceptu „doživotnog učenja" što je preduslov za stvaranje konkurentnog društva i privrede, da je sporan kvantitet i kvalitet obrazovnih istitucija u Vojvodini i Srbiji, te da postoji veliki raskorak između ponude i tražnje radne snage. Rečju, onog što je privredi potrebno nema dovoljno, dok je tržište pretpano kadrovima za kojima manjka tražnja.

Još konkretnija je bila Nataša Stamenković koja je u kompaniji „Karlsberg Srbija" zadužena za ljudske resurse. Ona tvrdi da većina ljudi u Srbiji nije pripremljena za traženje posla. Logika „čekam posao" snažnija je od aktivnog odnosa „tražim posao", mobilnost je niska i usmerena uglavnom prema velikim centrima, a nezaposleni ne poznaju sve kanale informacija korisne za zapošljavanje (elektronski i štampani mediji, sajmovi zapošljavanja...). „Burazerska politika zapošljavanja" dovela je do pada motivisanosti, nema selektivnosti pri konkurisanju jer se biografije koje su nepotpune, neinformativne i neprimerene, šalju svuda pa gde „upali". Dolazak na razgovor o poslu često je praćen neprimerenom odećom i ponašanjem. Na kraju, zaključuje Nataša Stamenković, pojam „pismenosti" danas se bitno razlikuje od onoga što se pod tim nekad podrazumevalo. Problem je što se ljudi ovde nerado dodatno obrazuju i što su njihova očekivanja od poslodavaca nerealna.

Gde onda tražiti rešenja? Preporuke okruglog stola veoma su jednostavne. Nužna su ulaganja u sektor usluga i prerađivačke industrije, poželjno bi bilo da država stimuliše otvaranje više „part time yobs", odnosno radnih mesta s pola radnog vremena, što bi pokrenulo veće zapošljavanje žena, i svakako stvaranje uslova za više stranih direktnih investicija. Uz to, poželjna je aktivna regionalna politika, kako bi se smanjili dispariteti nezaposlenosti, i izdvajanje više sredstava za unapređivanje znanja i veština.

Kako to izgleda na mikro planu objasnila Nataša Stamenković. „Karlsberg" sarađuje s fakultetima (Filozofski fakultet i Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, Visoka strukovna škola za preduzetništvo, Beogradska poslovna škola...), praktikuje atraktivan i konkurentan sistem nagrađivanja (plate od 40.000 do 87.000 dinara), a u godišnjem budžetu za razvojne programe (edukacija, treninzi i rotacija zaposlenih) izdvojeno je pola miliona evra.

Direktorka Vojvodina CESS-a Valentina Ivanić rekla je da komparativna prednost pokrajine u narednim godinama mora da bude i radna snaga. Ali ne jeftina, već obrazovana i stručna! Po njenim rečima, Izvršno veće Vojvodine će uz tzv. razvojni hardver (tehničku infrastrukturu), novac ulagati i u razvojni softver - edukaciju i obuku ljudi.

ANTRFILE:

U Vojvodini 25,8 odsto nezaposlenih

Godišnji rezime tržišta rada u Vojvodini pokazuje da je u 2008. od 840.000 radno sposobnih stanovnika, prosečno je na evidenciji bilo 203.000 nezaposlenih, odnosno da je registrovana stopa nezaposlenosti bila 25,8 odsto. Najveći broj njih bili su nekvalifikovani i kvalifikovani radnici (40 procenata), više od 50 odsto nevoljnika imalo je srednju stručnu spremu, dok je prosečna starost nezaposlenih bila oko 40 godina.

(Preuzeto iz Dnevnika 26.04.2009.)