Kad zašušte šumovi u komunikaciji ili kako ne ostaviti kolegu na cedilu

Autor: Mirjana Vujisić | Svi tekstovi

maj 16

Zaposlena sam u firmi u kojoj je jedna od ključnih vrednosti timski rad i drago mi je da je tako, međutim, postavljam sebi a i vama pitanje gde je granica između timskog rada i momenta kada imamo potrebu da se ogradimo i kažemo NE?

Vikend je, subota, 5 sati ujutru, budi me plač mog pileta, dok drugo pile mirno spava.

Kada se beba utišala i ponovo zaspala, pokušala sam i ja da zaspim, ali bez uspeha.

Premotavam sliku prethodnog radnog dana sa posla.

Mišljenja sam da je u mnogim firmama petak jedan od napornijih radnih dana, da li zbog činjenice što je kraj radne nedelje ili što se mnogi sete pred kraj iste da treba još nešto da se pozavršava…

Još u ranim jutarnjim časovima, tog petka, kolega do mene i ja konstatujemo kako je neki težak dan, a napolju bitka proleća i zime…znate ono kad se ljudi žale na glavobolju koju pripisuju promeni vremenskih uslova.

Radim u oglasnom odeljenju koje je podeljno u nekoliko segmenata, ima nas trenutno 6 administratora + 2 desne ruke (a to su naši honorarci). Lepa strana našeg posla je ta što je zaista zanimljiv, iako nekome ko ne zna sa čim se susrećemo svakodnevno može izgledati suprotno. Organizovani smo tako da svaki administrator radi svoj segment, s tim da je dogovor da pokrivamo jedni druge kada ima potrebe i kada smo u prilici.

Druga strana medalje nije uvek sjajna, dešava se da se u finišu trke kao na nekom poligonu pojave odjednom od svuda razne prepreke i situacije koje te uspore baš kad imaš želju da finiširaš a to je momenat u kome učimo najviše, o sebi, o timu.

Trka počinje lagano u 8-9, zavisi ko kad stiže na posao i traje do 16-17 sati.

Zastavica za presek prijema oglasa za tekući dan se spušta u 14 sati, a do ostatka radnog dana imamo prostora da istrčimo stazu do kraja sa svim krivinama, usponima i spustovima.

Kao u basni Kornjača i zec, svi želimo da što pre stignemo na cilj, a na koji način ćemo doći najviše zavisi od nas samih, nekada nije dovoljno biti samo brz, potrebno je gledati širu sliku.

Tog petka obim posla je bio značajniji, mejl za mejlom stiže, i dok ih rešavam jedan po jedan, između obrade i objave oglasa, negde oko 14 sati javlja se kolega Petar sa prepiskom na grupnom kanalu za komunikaciju sa porukom da bi mu značilo kada bi neko iz tima uskočio da mu pomogne.

U komunikaciju i pomoć mu se javlja samo 1 koleginica, a nama ostalima promiče sadržaj navedene prepiske, jer smo bili u svom modu rada i prioriteta…

Da li vam se nekad desilo da pored vas neko nešto priča a vi ne čujete?  Jednostavno, želite da se ogradite i fokusirate na trenutni posao koji radite.

Istovremeno slažem svoje misli u glavi i oglase na sajt te se preispitujem šta još treba da uradim kako bi  svoju ček listu radnih zadataka za taj dan smatrala rešenom.

Osećam da sporije primam i obrađujem informacije, koncentracija opada, umesto da ustanem, prošetam, napravim pauzu i osvežim energiju, ja nastavljam da kuckam po tastaturi i trudim se da guram napred.

Mislima sam delom i kod kuće i pripremom za predstojeći vikend…

Tek sat vremena kasnije primećujemo Petrovu poruku, nudimo se za pomoć, ali je u međuvremenu  postignut dogovor sa koordinatorom da će Petar (kolega koji je zatražio pomoć) ostati malo duže na poslu.

Kasnije sam se preispitivala, da li je u redu sa naše strane što nismo istog momenta svi odreagovali, i mislim da je donekle opravdano, al smo se zato dogovorili da Petar sledećeg  puta bude glasniji i da nas slobodno povuče i za rukav ako treba J

Da li da ovaj nesporazum u komunikaciji pripišem retrogradnom Merkuru, glavobolji, „onim danima u mesecu“ … al ono što želim da kažem je da mi ja žao što je do navedenog propusta od strane nas kolega uopšte i došlo.

Sad je 7 sati ujutru, moji pilići su ustali, a i meni je lakše kad sam svoje misli i osećanja stavila na papir. Te eto jednog predloga kako lakše preboleti zgužvani petak.

A kakvi ste vi u komunikaciji sa vašim kolegama? Da li vedrite ili mračite? Da li ako se prepoznate u negativnom smislu uviđate svoje greške i trudite se da se unapredite?

p.s. po istinitoj priči, ime kolege je izmišljeno 😉

O autoru: Mirjana Vujisić

Po zanimanju diplomirani ekonomista, u praksi administrator oglasa, a u duši dete koje voli da se igra, da glumi, peva, pleše i piše. Pisaću vam sa željom da vas motivišem i inspirišem, a ako u tome uspem, javite mi.

Prijavi se i postavi komentar

(1) komentar

Милош Голић 16. 05. 2019.

Ако сам добро схватио текст, нисте могли помоћи колеги јер сте били затрпани послом. Било ми је мало теже склопити слику коју текст опицује због гомиле детаља, надам се да сам схватио шта је писац хтео рећи. Овде код нас је добро, свира радио, причамо о свему и свачему, исто су и овде тесни рокови, али шта је ту је.