Zašto je penzijskom sistemu Srbije reforma potrebna odmah

(Preuzeto sa sajta Politika - 19. 10. 2010.)

Mnoge zemlje širom sveta, a posebno u Jugoistočnoj Evropi, sprovode politički teške reforme svojih penzijskih sistema. Zašto? Odgovor je uvek isti. Vlade, ali i radnici i penzioneri u ovim zemljama sve više shvataju da je njihov penzijski sistem neodrživ i da bi mogao da bude okidač buduće ekonomske krize.

Zašto je toliko penzijskih sistema zapalo u nevolje? Veliki deo problema leži u (predvidljivim) demografskim trendovima – životni vek je sve duži, a stope rađanja niže. Zbog toga manje radnika mora da izdržava više penzionera. Osim toga, suviše darežljivi propisi za penzije, na primer za prevremeno penzionisanje, često nagoveštavaju nerealna penzijska obećanja za sadašnje i buduće penzionere. Na primer, jedan noviji radni dokument MMF-a donosi procenu da buduće obećane penzije bez pokrića u svim zemljama EU dostižu barem 150 odsto njihovog BDP-a.

Da li je i penzijski sistem u Srbiji neodrživ i rizičan? Jeste. Iako prosečne penzije izražene u evrima možda nisu visoke, njihov teret za ekonomiju je težak. Na primer, izdvajanja Srbije za penzije (čak i bez vojnih penzija) bila su iznad 13 odsto BDP-a u 2009. U okviru EU jedino Italija ima veći procenat troškova za penzije.

Poseban problem Srbije je veliki i rastući broj penzionera (oko 1,4 miliona, ne računajući poljoprivredne penzionere) u odnosu na registrovane zaposlene koji plaćaju doprinose za penzije (takođe 1,4 miliona, isključujući vladine činovnike čiji se doprinosi ionako finansiraju iz budžeta). Tako, praktično, svaki radnik koji plaća doprinose mora da deli svoj dohodak sa penzionerom, i preko doprinosa za penzije i kroz poreze.

Ako bi troškovi Srbije za penzije i dalje rasli, mogli bi da gurnu ekonomiju i budžet u dva začarana kruga. Prvo, veća izdvajanja za penzije će zahtevati veće doprinose i poreze, što bi ugrozilo rast i zapošljavanje u zvaničnom sektoru i izazvalo pritisak da se opet povećaju porezi i doprinosi. Drugo, činjenica da je mladima u zemljama poput Srbije emigriranje jedna od opcija mogla bi dodatno da ugrozi osnovicu poreza i doprinosa.

Šta Srbija može da nauči iz međunarodnog iskustva sa reformama penzijskog sistema? Ona ima dve osnovne opcije. Prva je pristup „čekaj i nadaj se", sa malo reformskog delovanja i mnogo priče o tome kako je slabo ubiranje doprinosa koren svih (penzijskih) zala. Zemlje koje su u prošlosti krenule ovim putem obično su završile tako što su penzione reforme sprovodile u vanrednim uslovima. Grčka je možda najuočljiviji noviji primer. Druga opcija je sprovoditi reforme dok se pritisci i dalje mogu kontrolisati i kada se reformske mere mogu sprovoditi u fazama, da i radnici i penzioneri imaju vremena da se prilagode.

Izmenjeni zakon Srbije o penzijama, trenutno pred parlamentom, zaista je relativno skroman korak u pravom smeru. On ukida neke opcije za prevremeno penzionisanje, povećava minimalnu starosnu granicu za penzionisanje za pet godina, na 58, smanjuje beneficije za porodične penzionere i povećava broj godina uplaćenih doprinosa za žene na 38. Ove promene će se, međutim, sprovoditi u fazama veoma postepeno, neke do 2023. godine. Procenjena finansijska ušteda od navedenih koraka je mala i odložena – postepeno će do 2015. porasti na samo 0,1 odsto BDP-a. Maksimalne godine za penzionisanje žena ostaće 60 i neće se snižavati nivo penzije u slučaju penzionisanja pre ove godine. Konačno, zakon će pomoći najugroženijima, jer će minimalna penzija biti povećana.

Druge zemlje u Evropi, uključujući Nemačku, Švedsku, Sloveniju, učinile su ili čine znatno više kad su u pitanju reforme. Ali uzmimo Grčku da ilustrujemo rizik pristupa „čekaj i nadaj se". Po novom zakonu u toj zemlji, 60 je minimum godina za penzionisanje za sve (muškarce i žene) do 2015. godine; za pune beneficije neophodno je 40 godina uplaćivanja doprinosa; i umanjuju se beneficije za šeststo odsto godišnje za one koji se penzionišu pre 65. godine bez 40 godina uplaćenih doprinosa. I od sada će se starosna granica za penzionisanje dalje povećavati prema tome kako bude rastao očekivani životni vek.

Pošto će srpska reforma starosne granice za penzionisanje i perioda uplaćivanja doprinosa sporo donositi uštede, predloženi zakon sadrži i indeksacionu formulu koja će penzionerima u potpunosti nadoknaditi inflaciju, plus dodatno uvećanje za deo rasta BDP-a. Ovo indeksaciono pravilo mora da se dosledno poštuje i pomoći će da se izbegne periodično „vanredno" prilagođavanje, koje je u prošlosti pogoršavalo finansije penzijskog sistema.

Kako ponuditi razumnu i jasnu zaštitu sadašnjim i budućim penzionerima? Neki u Srbiji i dalje se zalažu da se fiksnim brojem prosečna starosna, invalidska i nasledna penzija izrazi kao procenat prosečne zarade. To je redak pristup u svetu: u stvari, znamo samo jednu zemlju koja ga koristi (Rusija). Umesto toga, kako bi bilo jasnije šta radnik može da dobije u zamenu za uplaćene doprinose, većina zemalja ima zacrtan „procenat zamene" (replacement ratio) za „standardnog penzionera", to jest za penzionera koji je uplaćivao doprinose 40 ili 45 godina i zaradio prosečnu platu u tom periodu. Naši proračuni pokazuju da bi, sa predloženom indeksacionom formulom, procenat penzije u odnosu na prosečnu platu takvog „standardnog penzionera" u Srbiji i dalje bio relativno visok u poređenju sa drugim zemljama, čak i ako bi troškovi penzija opali na sadašnji zacrtani cilj od 10 odsto BDP-a.

Ukratko, predložena reforma penzionog zakona u Srbiji je korak u dobrom smeru. Mogla bi zapravo da se shvati i kao osnovni minimum za neophodne reforme. Neuspeh njene primene povećao bi verovatnoću da će kasnije morati da se primene mnogo strože reforme penzijskog sistema.

Albert Jeger,

šef misije MMF-a u Srbiji

Bogdan Lisovolik,

stalni predstavnik MMF-a u Srbiji