Mentalne barijere, ipak, najveće

KOJI SVE PROBLEMI ČEKAJU OSOBE SA INVALIDITETOM KOJE NAMERAVAJU DO BILO KAKVOG POSLA 

MENTALNE BARIJERE, IPAK, NAJVEĆE

(preuzeto iz Politike od 25.01.2007.)

Steva Kostić iz Zrenjanina otvorio je protekle godine trgovinu na malo računarima i računarskom opremom, a za osamostaljenje u poslu koristio je podsticajna sredstva Nacionalne službe zapošljavanja. Ništa neobično jer se na samozapošljavanje odlučuju mnogi zbog nedostatka radnih mesta. Ipak, Steva Kostić sem problema kako da dođe do posla, nailazio i na još jednu barijeru, reč je o invaliditetu, u njegovom slučaju u radnoj kategoriji zbog preležanog meningistisa u detinjstvu. Složenost problema ilustruje i podatak da trenutno u Zrenjaninu ima 300 osoba sa invaliditetom koje traže posao.

Godinama sam radio, uglavnom neprijavljen. Promenio sam 40 poslova. Tako se desilo da mi prođe već deset godina, a da imam jedva dve godine staža. Odlučio sam da radim nešto sam i za sebe. Reč je o računarima, koje poznajem i volim, i to mi, zasad, dobro ide - kaže Kostić.

Kostić je završio Srednju poljoprivrednu školu, posla nije bilo, pa se odlučio za studiranje. Posle je radio sve što je mogao da nađe. Zahvaljujući kampanjama i reklamama, saznao je za mogućnost da zasnuje sopstveni posao. O tretmanu invalida u društvu kaže da nailaze na brojne predrasude.

Sve češće devojke gube posao zbog trudnoće, tako da ni invalidi ne mogu bog zna čemu da se nadaju. Posla nema i zbog opšte nesigurnosti u društvu. Jednostavno, teško je za svakoga - kaže Kostić.

Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u Srbiji na birou rada ima 26.000 invalida, dok u opštini Zrenjanin ima oko 300 prijavljenih nezaposlenih osoba sa invaliditetom. Broj osoba sa invaliditetom koje bi mogle biti radno angažovane je, međutim, prema procenama kompetentnih sagovornika, znatno veći, jer se one iz različitih razloga ne prijavljuju Službi za zapošljavanje. Osobe sa invaliditetom su ugrožene jer su u proseku nižeg obrazovnog nivoa i lošijih kvalifikacija, odnosno onih zanimanja za kojima postoji sve manja potražnja u novonastalim uslovima ubrzanog tehničko-tehnološkog razvoja a sem toga, ne postoji ni dosledna i osmišljena državna politika za podršku invalidima.

Nedostatak pravnog okvira kojim se regulišu položaj i prava lica sa invaliditetom u oblasti zapošljavanja drugi je značajan faktor koji otežava situaciju po ovom pitanju i u zrenjaninskoj opštini. Na donošenje zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom čeka se već četiri godine. Najzainteresovaniji za njegovo donošenje zameraju organima vlasti ovako dug proces donošenja zakona, postaju obeshrabreni, dok su upoznati sa onim delom Nacrta zakona koji se odnosi na obavezno kvotno zapošljavanje invalida. Očekivanja su međutim veoma različita. Neki od njih su optimisti i veruju da će se na ovaj način napraviti značajan korak u pozitivnom smislu za sve osobe sa invaliditetom. Drugi, opet, sumnjaju da će se zakon primenjivati - ističe Alisa Halak, istraživač Centra za razvoj civilnog društva.

Kao značajna prepreka obrazovanju, a kasnije i zapošljavanju, ali i ostvarivanju svih drugih prava koja pripadaju invalidima navode se problemi odnosa roditelja prema deci sa invaliditetom. Oni, verovatno pod pritiskom predrasuda koje vladaju u društvu ili sramote, ne izvode decu iz kuća i ne uključuju ih u sistem obrazovanja.

Znam i slepe i slabovide koji neće da se učlane u Savez jer je njih sramota. A drugo što roditelji vrše pristisak prema invalidnoj deci, sakrivaju ih, što je težak kriminal za mene. Sramota ga je da dete pusti na ulicu ili vodi bilo gde. Postoji veliki problem, ja ga vidim kao veliki problem, to su predrasude roditelja prema deci sa invaliditetom. Imam podatke za dve porodice koje svoju decu drže u tajnosti, ako to mogu tako da nazovem. Apelujem na roditelje da izvode svoju decu sa invaliditetom i da ih se ne stide - ističe Vladimir Panin, predsednik Saveza slepih i slabovidih Zrenjanina i potpredsednik Saveza slepih Vojvodine.

Stav društvene sredine invalidi ističu kao osnovni, čak i kao nerešiv problem. Najčešće primedbe su da se invalida sete samo kada se dešava nešto važno u državi a posle ih gurnu u zapećak. Svakodnevica invalida je surova, smatraju mnogi, počev od izlaska na ulicu gde ih očekuje vožnja bicikala trotoarom, parkirani automobili, kiosci, gajbice na sred trotoara. Sada se i pitanje zapošljavanja ispostavlja kao iznenađenje za mnoge. Invalidi su nespremni sa razlogom, jer ih dosad niko nije primećivao, a poslodavci jer moraju da se bave problematikom za koju je važila predrasuda o "manjoj produktivnosti". Sada treba vremena da se svi prilagode jedni drugima. Nacionalna služba za zapošljavanje svojim programom za podsticanje zapošljavanja lica za invaliditetom pokušava da motiviše poslodavca da zaposli osobu sa invaliditetom. Ovim programom koji se realizuje po konkursima predviđeno je da se opremi radno mesto za osobu sa invaliditetom u iznosu od 90.000 dinara i daje se mogućnost poslodavcu da izabere jednu od dve mogućnosti, da Nacionalna služba snosi troškove plate za to lice sa invaliditetom do 80 odsto prosečne plate u Republici ili u gradu za godinu dana, ili da Nacionalna služba snosi troškove poreza i doprinosa 36 meseci. Za drugu mogućnost, pokazuju podaci, poslodavci se retko opredeljuju.

Ovaj program traje dve godine. Znači, poslodavac kada se uključi, kada zaposli lice dve godine mora da ga drži u radnom odnosu. Zapošljavaju se lica sa faktorom otežane zapošljivosti i to je kategorija koju poznajemo samo mi u okviru Nacionalne službe, znači ne poznaje je zakon. Protekle godine doneli smo 19 rešenja a 17 lica zaposleno je po ovom osnovu - ističe Viorika Blažin iz zrenjaninske filijale Nacionalne službe zapošljavanja.

Drugi program koji sprovodi Nacionalna služba za zapošljavanje je program samozapošljavanja. On se takođe realizuje po konkursu a namenjen je onima koji žele da osnuju privatnu firmu, pokrenu sopstveni biznis i po tom konkursu dobijaju finansijsku pomoć. Nude se bespovratna sredstva u iznosu od 80.000 -150.000 dinara u zavisnosti od toga koja kategorija nezaposlenih je u pitanju. Invalidi, odnosno ‘fozovci’, su dobijali ukoliko bi prošli na tom konkursu 130.000 dinara. Realizovana su tri ovakva ugovora.

Osobe sa invaliditetom često su nemotivisane za rad, čak i ako im se za to ukaže prilika. Mnogi od njih primaju socijalna davanja koja su veća od plate koju bi dobijali s obzirom na nisku obrazovnu strukturu, najčešće imaju mogućnost da se zaposle na slabo plaćenim radnim mestima. Ne može se izostaviti ni postojanje različitih prepreka za dolazak do radnog mesta i boravak u radnim prostorijama. Tu su pre svega različite arhitektonske barijere, koje su najvidljivije i veoma često jedine prepoznate kao prepreke, zatim problem prevoza do radnog mesta. Veliki problem je nepostojanje toaleta prilagođenih korisnicima invalidskih kolica.

Zrenjaninska udruženja osoba sa invaliditetom u skladu sa svojim mogućnostima pokušavaju da rade na zapošljavanju svojih članova kao i rešavanja drugih pitanja. Ipak, njihovi kapaciteti nedovoljni su za značajnije uspehe. Većina ne zna koje ministarstvo ili služba je nadležna za rešavanje nekog njihovog problema i kome bi trebalo da se obrate. Nekim od organizacija koje postoje jako dugo i koje je finansirala država vrlo je teško da se prilagode novim uslovima rada koji podrazumevaju aktivniji pristup radu, od osmišljavanja i planiranja svojih aktivnosti, preko obezbeđivanja sredstava, do njihove realizacije. Stoga je čest slučaj da ne pristupaju aktivnom rešavanju problema, već očekuju da će se to na neki način samo razrešiti. Pored toga, svaka organizacija deluje za sebe. Pokušaji da se na neki način udruže bili su bezuspešni.

ANTRFILE:

NOVAC, OLAKŠICE, BARIJERE

Teško mi je da motivišem svoje članove da izađu iz kuće, najčešće je razlog novac i komplikovano putovanje. Ipak, postoji i problem sa slabom zainteresovanošću. Rampa za prilaz invalidskim kolicima postoji, članovi Udruženja je ne koriste, osobe sa invaliditetom nemaju naviku da sami za sebe nešto urade. Sada se borimo za olakšice pri plaćanju parkinga i da se parking mesta za invalide obeleže adekvatno. Posle svih naših godina rada, mogu da kažem da je lakše ukloniti barijeru na ulici nego ukloniti predrasude - ističe Kristina Živankić, predsednica Udruženja paraplegičara Banata.

Miroslava Pudar