Prkose vremenu

Kapadžija Goran, jorgandžija Rade, tašner Slavko i bombondžija Branislav spadaju među retke zanatlije koje su nastavile posao svojih predaka

Zanatlije u prestonici u današnje vreme gotovo da su muzejski primerci. Ukoliko slučajno zalutate oko Manakove kuće ili Liona, ili prošetate Balkanskom ulicom i Dorćolom, pokraj šljaštećih butika i kafića, možete naleteti na skučene zanatlijske radnje s požutelim ćiriličnim natpisom na vratima. Kapadžija Goran, jorgandžija Rade, tašner Slavko, bombondžija Branislav spadaju među retke koji su nastavili da se bave poslom svojih predaka.

Šeširi, kačketi i cilindri različitih veličina i oblika, koji se pojavljuju na glavama glumaca u TV serijama, pozorišnim predstavama i filmovima, napravljeni su upravo "kod Radeta", u zanatskoj radnji koja postoji od 1950.

 

- Veliki broj mušterija, uglavnom dama, dolazi sa zahtevom da im napravim šešir po ugledu na one koje je u "Ranjenom orlu" nosila glavna junakinja Anđelka - priča kapadžija Goran Milošević, koga je tast Rade odredio za naslednika svog zanata.

Kako kaže, posla za njega i suprugu Veru biće sve dok bude i pozorišta, ali priznaje da je kupaca manje nego ranije.

 

- Cene su različite, od 400 dinara za obične kape, pa do 5.000, koliko koštaju veliki šeširi - priča Milošević.
Prema rečima gospođe koju smo zatekli u radnji, šešir koji ovde košta 4.000 dinara, u Francuskoj je pet puta skuplji.

 

Ratluk iz dućana "Bosiljčić" obišao je ceo svet, a omiljen je posni slatkiš i monaha iz Hilandara. Mala radionica bombona u Gavrila Principa i posle 73 godine ostala je ista, a Branislav i Živorad čine treću generaciju koja nastavlja dedin posao. Njega je kao 12-godišnjaka 1925. otac ostavio ispod sata na železničkoj stanici u Beogradu i rekao mu da izuči neki zanat.

 

- Sve je isto od 1936. do danas - objašnjava bombondžija Živorad dok u izlog sa starinskim crveno-belim kariranim zavesama pažljivo ređa žele bombone, lizalice i šećerleme.

 

Majstori po potrebi prave "rekvizite" za pozorišne predstave i filmove, a nedavno su napravili i lizalicu za Plejboj.

 

U Balkanskoj ulici nalazi se i najstarija radionica za popravku tašni, kofera i torbi. Njen sadašnji vlasnik Slavko kaže da je radnju 1954. otvorio njegov stric.

- Tužno je, ali ako se nešto ne promeni, moraću da zatvorim radionicu. Nekada su na popravku torbe mušterije čekale i po 15 dana, a danas vreme provodim uglavnom čitajući novine - priča on i dodaje da su za manje posla krivi Kinezi.

 

Ljudi neće da poprave rajsferšlus ili zamene ručku na tašni i za to plate 200-300 dinara, kada za iste pare mogu da kupe novu kinesku torbu.

 

- Mušterije nemaju novca, pa im kvalitet više nije važan, samo nek je jeftino. Kvalitetne kožne torbe gotovo niko i ne kupuje - kaže naš sagovornik.

 

Vlasnici starih zanatskih radnji složno tvrde: mušterije kod njih dobijaju provereno kvalitetnu robu, koja traje neuporedivo duže od one jeftine.

 

 

ANTR FILE

U dušecima samo prašina

U Višegradskoj ulici još uvek postoji zanatska radnja u kojoj se izrađuju i popravljaju jorgani i dušeci. Jorgandžija Radomir Đinđić, koji je ovaj posao nasledio pre 15 godina, kaže da taj zanat polako ali sigurno izumire.


- Oparao sam sve dušeke u gradu, a ni u jednom nisam našao ni grama zlata - šali se Radomir. - Mladi ne žele da se bave zanatom jer je posao težak i zahteva mnogo truda i strpljenja. Na sve strane leti perje i prašina, a popravka jednog jorgana traje oko tri sata. U današnje vreme mi zanatlije polako ispadamo iz koloseka.


Većini je isplativije da za 1.000 dinara kupe jorgan na kineskoj pijaci, mada je kvalitet ručno izrađenih jorgana neuporediv. Najkvalitetniji i najskuplji su punjeni paperjem i pamučni, koji traju godinama i nasleđuju se generacijama, pa koštaju i do 14.000 dinara.

(S. B.)

Preuzeto iz Kurira, 31.08.2009.