Telefonista sa najjačom vezom

Mile Perišić (48) iz sela Grabovnica nikada nije dozvolio da ga hendikep s kojim je rođen omete u životu te je, iako potpuno slep, uspeo da se oženi i formira porodicu, da brine o seoskom domaćinstvu, ali i da u Domu zdravlja u Kuršumliji, u kom je zaposlen kao telefonista, bude jedan od najomiljenijih radnika, za kog kolege, onako iz milja, kažu da je čovek sa „najjačom vezom."

Dečji nestašluci

Od detinjstva se Mile trudio da ga to što slabije vidi ne ometa u druženju sa vršnjacima iz sela. Igrao je fudbal, košarku, čuvao stoku, a nije izbegavao ni sitne dečje nestašluke, poput krađa komšijskih krušaka...

- Pošto sam bio slabovid, nisam mogao da idem u redovnu školu, već su me posle prvog osnovne upisali u Specijalnu školu za slepe i slabovide „Veljko Ramadanović" u Zemunu. Tu sam 1980. godine i završio školu za telefonistu - priča Mile, dok rutinski prebacuje vezu na centrali u Domu zdravlja u Kuršumliji, gde radi još od 1982. godine.

U vreme kad je počeo da radi, priča Mile, stanje mu se pogoršalo i već je bio potpuno slep, pa je svakodnevni odlazak na posao, do deset kilometara udaljene Kuršumlije, počeo da predstavlja veliki problem. Morao je, naime, prvo da prepešači makadamskim putem oko pet kilometara, a zatim da sačeka autobus.

- Pa, kada je vreme bilo lepo, taj deo puta i nije bio neki problem prepešačiti, ali kada padne kiša... Naprave se bare i kaljuge, ili padne dubok sneg, e to je već bilo nezgodno - objašnjava Mile i dodaje da mu je najteže bilo da pređe preko mosta na reci Toplici, koji u to vreme nije imao ogradu.

Miletova porodica, a ponajviše brat koji je u to vreme radio u Kuršumliji, trudila se da mu olakša putovanje, pa je on u svom putešestviju ka radnom mestu uvek imao pratnju.

Ništa bez žene

Ipak, priznaje Mile sa osmehom, da je prelomni trenutak u njegovom životu bila 1990. godina, kada je kod svoje sestre u Blacu upoznao buduću suprugu Svetlanu (35). Ona mu je, kaže, unela svetlost u život - podarila topli dom i sinove Aleksandra i Nemanju, na koje je Mile jako ponosan.

- Moja Svetlana mi je od tada u svemu što radim desna ruka - priča Perišić.

Ispraćala ga je do autobusa i dočekivala ga kada se vraćao sa posla i sa njim svakodnevno pešačila po 18 kilometara, a potom se vraćala kući i brinula o deci i imanju.

Milutin Đurić, Miletov zemljak i kolega, hvali ga i veli da je uspeo snagom volje da formira porodicu na koju može da se ponosi.

- On živi život kao da nema hendikep i najomiljeniji je kolega u Domu zdravlja. Voli da se druži i to najviše sa nama iz laboratorije. Žena ga je godinama ispraćala do autobusa i vraćala se kući. Ima dobru porodicu u kojoj je puno ljubavi i harmonije - priča Milutin.

Naslednici

Miletova supruga je sa njim punih 17 godina pešačila do autobuske stanice i natrag, a onda su, pre dve godine kupili automobil pa je sad, priznaje Slavice, sve nekako lakše. U selu Perišići obrađuju imanje, gaje stoku... Većinu tih poslova obavlja Slavica, a Mile pomaže koliko može. A sad su, kažu, i sinovi poodrasli, pa je sve lakše. Stariji Aleksandar je nedavno dobio vozačku dozvolu, pa će i on ponekad moći da doveze oca na posao.

 

(Preuzeto sa sajta Glas javnosti - 24. 11. 2009.)