Kad disciplina postane stil života

Sport ne mora da znači velike ciljeve ili puno slobodnog vremena, dovoljno je početi malim korakom i biti dosledan. Vrlo brzo shvatite da sport ne oduzima energiju, već je daje. Telo brzo uzvrati energijom, boljim raspoloženjem, a osećaj da radite nešto dobro za sebe, bez obzira na godine ili formu u kojoj ste počeli, zaista je neprocenjiv, rekla je naša koleginica Branka Perčić koja se rekreativno bavi sportom. Ona dodaje da ljudi ne treba da čekaju „idealan trenutak“ za početak bavljenja sportom, jer on skoro nikada ne dođe sam od sebe.

Razgovarali smo sa Brankom o njenim počecima u sportu, motivaciji, triatlon i duatlon trkama, kao i o savetima za sve one koji žele rekreativno da se bave nekim sportom, ali se još uvek nisu odvažili na taj korak.

Kako je počela tvoja priča sa triatlonom i šta te je zadržalo u tom sportu?

U periodu Covid pandemije, počela sam da trčim, pridružila sam se tada „Školi trčanja Subotica“. Nedugo zatim, trčanju sam dodala vožnju bicikla i ozbiljnije ušla u svet triatlona.

Zadržala me je disciplina treniranja, kontinuiteta, dobrobiti i taj fenomenalan balans uma i tela, i osećaja da mogu mnogo više, u momentima kada mi je najteže.

Na kojim si sve trkama učestvovala do sad i koja ti je najdraža?

Kada govorimo o triatlonu, to su uglavnom trke po Srbiji, a kao trkač ili biciklista učestvovala sam na mnogim trkama što u regionu i Evropi, a ove godine pomerila sam se i na drugi kontinent. Među dražim trkama mi je triatlon na Srebrnom jezeru i „Somborman“ (koji se ne propušta), biciklistička trka „Gran Fondo“ Novi Sad, a na trčanju su to Ljubljanski polumaraton i sveže istrčani Dubai „Burj2Burj“ polumaraton.

Trka u Dubaiju - kako si je doživela pre starta, a kako nakon cilja? Da li je ispunila očekivanja?

Ovu trku sam planirala oko pola godine, prijavila, uplatila i jedva čekala da uđem u trenažni proces. Nažalost, usled zdravstvenih problema, moje treniranje pred polumaraton je bilo izuzetno kratko. Ipak, uspela sam da startujem, uz samo jednu želju, da istrčim 21km bez kriza i stajanja.

Ono što je za mene bio izazov jeste činjenica da sam trenirala po snegu, na minus 8 stepeni, pa se u kratkom vremenu trebalo prilagoditi na temperature od 20-30 stepeni u Dubaiju. Na kraju, uprkos temperaturi, vlažnom vazduhu, mojoj relativnoj nespremnosti za uslove i za tu dužinu, očekivanja su premašena i istrčala sam „Burj2Burj“ za 1 sat i 50min.

Po čemu se ova trka razlikuje od ostalih na kojima si učestvovala do sada?

Dubai je specifičan jer trka počinje u 6:30 ujutro, po mraku, pod svetlima grada, od čuvene Burj Kalifa zgrade i Muzeja Budućnosti. Kako kilometri odmiču, izlazi sunce, temperatura raste, prelazimo na trčanje ravnom trasom uz obalu, a cilj se nalazi na plaži nedaleko od Burj Al Arab-a. Trasa je ravna i brza, pogodna za lične rekorde, ali ipak dovoljno zahtevna. Ovo je takođe jedna od većih trka, gde ni u jednom momentu ne trčite sami, s obzirom da je učestvovalo preko 11.000 takmičara. Sve u svemu, fenomenalno osmišljeno!

Postoji li neka mala pobeda sa ove trke u Dubaiju na koju si posebno ponosna?

Svaka trka sa sobom nosi neku malu pobedu, pa makar to bilo iskustvo više ili nauk za ubuduće. Konkretno u Dubaiju, pobeda pripada „glavi“, koja je odradila dobar deo posla i zahvaljujući kojoj nisam stala, niti hodala. Ponosna sam što sam završila trku kao 6. od 43 žene iz Srbije. 😊

Koji deo triatlona ti je lično najzahtevniji i zašto?

Definitivno plivanje. Razlog je što nisam znala da plivam pre nego što sam se odlučila za triatlon i što sam imala strah od reka i jezera. Pored toga, plivanje na otvorenim vodama, znatno se razlikuje od plivanja u bazenu, niti vidiš dno, liniju, niti imaš svoju traku, a nalaziš se između bar 10 ljudi koji isto kao i ti ništa ne vide.

Kako izgleda jedan tvoj „običan” dan kada si u trening režimu?

Treniram pet, šest dana nedeljno, nekad to budu i dva treninga u toku dana. Ujutro pre posla plivanje, a posle posla trčanje, ili vikendom vožnja bicikla sa trčanjem. Trčim uglavnom u večernjim satima, nakon posla, tako da u toku dana moram paziti kada jedem, da bih pripremila organizam na ono što sledi. Zimi treniram plivanje na bazenu  pre posla, a leti planiram odlazak do jezera u Bačkoj Topoli posle posla. Isto tako, leti obožavam biciklističke treninge na drumu, a zimi uživam na MTB-u (Mountain biking) u šumi. Takođe, bitno je bar jednom nedeljno u trenažni proces uključiti i trening snage ili funkcionalni trening u studiju.

Bitno je da napomenem da nijedan ovaj trening ne oduzima radnim danima više od sat vremena. Ne radi se o satima provedenim u treningu, već o kontinuitetu.

Da li je bilo trenutaka kada si pomislila da odustaneš i šta te tada vrati nazad?

Da odustanem ne, da pauziram i odmorim, da. Odustajanje nije moj način. Ne znači da uvek uživam u svim svojim izborima, ali zato postoji opcija pauze i reseta. Upravo taj reset služi da bismo se vraćali još jači i motivisaniji. Ako govorimo o odustajanju u toku neke trke, dođu takve misli, šta mi je ovo trebalo, ali odmah mi dolazi u glavu ono što sam vremenom naučila: nemaš zdravstveni problem, tu si svojevoljno, sad trči do cilja!

Kako je nastala ideja da pokreneš trku Palić Lake Duathlon?

Kao aktivni takmičari i članovi Srpskog triatlona, mi iz Sportskog udruženja Optiforma, čiji sam jedan od osnivača, svake godine učestvujemo na trkama širom zemlje i regiona, često smo lepo ugošćeni. Shvatili smo da je sever zemlje „siromašan“ sa sportskim događajima i da nismo u prilici da uzvratimo tu sportsko-rekreativnu gostoljubivost.

Sa druge strane, kao neko ko je odrastao na Paliću, poznajem svaki njegov deo, sećam se Palića pre 90-ih i potencijala koje je tada imao. Odlučili smo da damo svoj doprinos vraćanju sporta na Palić i to na jedan atraktivan način.

Nisam sama u organizaciji. Uz mene su iskusni i aktivni takmičari, nekadašnji profesionalni sportisti i pre svega moji prijatelji. Prošle godine, u organizaciju su se nesebično uključile i koleginice iz mog sektora (finansija),  na čemu sam im neizmerno zahvalna.

Da li i u kojoj meri tvoje iskustvo kao takmičarke pomaže u organizaciji ovakvog događaja?

Iskustvo kao takmičarke mi mnogo pomaže u organizaciji trke, jer znam kako učesnici razmišljaju i šta im je zaista važno. Od samog toka trke, jasno obeležene staze i okrepnih stanica, do atmosfere na događaju. Trudim se da sve bude organizovano onako kako bih i sama volela da doživim kao takmičarka. To iskustvo mi pomaže da bolje predvidim potrebe učesnika i da događaj bude kvalitetan i prijatan za sve. Trudimo se da se takmičari osećaju sigurno, podržano i da zaista mogu da uživaju u tom danu.