Dođu da okušaju sreću

(Preuzeto sa sajta Danas - 08. 12. 2009.)

Ove godine u Srbije održana su 72 sajma zapošljavanja, na kojima je učestvovalo više od 1.650 poslodavaca, s ponudom većom od 8.500 radnih mesta. Praksa je pokazala da svaki peti učesnik na sajmu dobije posao.

Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanja bez posla je 727.000 ljudi. U Beogradu, trenutno, posao traži 100.000 ljudi. Stručnjaci kažu da je ovako veliki broj nezaposlenih u glavnom gradu posledica migracija iz svih krajeva Srbije. Sve više nezaposlenih dolazi u Beograd zbog činjenice da taj grad ima najveći privredni potencijal i da može da zaposli dosta ljudi. Zato su sajmovi veoma posećeni. Primera radi, sajam zapošljavanja „Karijer dejs 2009", u toku dvodnevnog trajanja u Beogradskoj areni posetilo je više 9.000 građana. Tako je bilo i na prošlonedeljnom sajmu zapošljavanja na Voždovcu koji je organizovala NSZ u saradnji sa tom opštinom. Naime, posao traži 9.000 Voždovčana. Za samo šest sati (od 10 do 16 časova) sajam je posetilo više od 1.200 sugrađana. Poslodavci, njih 23, nudili su posao za više od 400 radnih mesta.

Stari, mladi, pravnici, ekonomisti, električari, krojači, prodavci, autolimari, svi su užurbano popunjavali radne biografije i merkali kod kojih poslodavaca da okušaju sreću.

- Velika je gužva. Verujem da je razlog za ovakvu navalu činjenica da je mnogo ljudi ostalo bez posla. Većina koja je prišla da se raspita šta nudimo dolazi sa biroa. Ima mladih, ali i starijih koji su došli da okušaju sreću - kaže za Danas Predrag Đurović, top menadžer životnih osiguranja.

On, ali i ostali prodavci osiguranja napominju da su kod njih ponude stalno otvorene, te da je za posao prodavca osiguranja potrebno dobro raspoloženje odnosno komunikativnost i volja za radom. Čini se da ovo prvo (dobro raspoloženje) nemaju svi. Lica im govore da im ovo nije prvi put, kao da su već bili ovde. Svi su sa biroa, svi traže posao, svi se nadaju.

Pravo sa biroa na sajam je došla i Sunčica Sarajlić (48), bivša radnica Robnih kuća Beograd.

- Konkurisala sam više puta za poslove koje mi je ponudila Nacionalna služba za zapošljavanje, nekoliko puta sam ušla u najuži izbor, ali na kraju ništa. Uvek presudi neka debela veza, a ne kvalitet i radno iskustvo. Doduše, problem su i moje godine. Poslodavci uglavnom traže mlađe tako da ne znam kako ću u ovim godinama ponovo da se zaposlim. Ali, neću odustati. I dalje ću posećivati sajmove zapošljavanja. Ko zna? Možda će mi se posrećiti, možda ću jednog dana naći posao. Do tada, radiću po kućama: spremati, čistiti, peglati, za 200 dinara po satu - kaže Sunčica.

Ni njen suprug Zoran nema bolji status. Bez posla je tri godine i svejedno mu je šta će raditi, samo da zaradi neki dinar.

- Po struci sam saobraćajni tehničar. To, međutim, nije važno, u struci sam radio nekada davno, više se i ne sećam kad je to bilo. Tražim bilo koji posao. Samo da dobijam redovno platu - objašnjava Zoran Sarajlić.

Sa poslodavcima ima loše iskustvo. Tvrdi da sa njima baš nema sreće.

- Poslodavci ne uplaćuju plate na vreme, a svi traže da radim, kad zatreba i prekovremeno. Jedan mi duguje 10 plata. Veli: „Neću da ti dam ništa. Idi pa me tuži". A ja nemam ni para ni vremena da idem po sudovima. Zato radim na divlje: krečim, farbam, hoblujem parket i to sve po sistemu daj šta daš, i koliko daš. Svaka dnevnica mi je velika vajda - i priči nikad kraja. Zoran bi još koju reč da kaže, ali ga zovu da popuni formular za posao prodavca životnog osiguranja.

Brzo je popunio listić A4 i vratio se kao da je imao nešto važno da mi kaže.

- Ma, znam ja, nema ništa od posla. Posao ću dobiti samo ako me stavite na naslovnu stranu - reče, okrenu se i ode.

Poslodavci su tražili razne profile: stolare, električare, montere, automatičare, prodavce osiguranja, stolare, pekare.

- Nama trebaju električari i monteri koji će raditi na velikim visinama. Sajmovi su uvek dobra prilika da nađemo dobre i stručne radnike - kaže Miodrag Karpić, direktor nemačke firme Geda koja se bavi distribucijom građevinskih mašina.

Tesan hodnik sportskog centra Banjica ubrzo je postao premali za sve one koji su došli da pitaju.

- Izvinite, šta tačno znači prodavac turističkih aranžmana. Je li to ono kad danima sedim i telefonom prodajem turističke aranžmane - i ne sačekavši da joj eventualni poslodavac odgovori gospođa koja ima oko 40 godina već zaključuje:

- Ma znam ja, to je to, koliko aranžmana prodam toliko ću dobiti platu, a to u procentima nije ništa. Radila sam ja to. Nema od tog posla ništa - i ona žurno nekud ode.

Na klupi je sedela gospođa koja nije mogla imati više od 45 godina. Zamišljeno je gledala neke papire. Imam utisak da je više razmišljala nego što je stvarno čitala ono što je na njima pisalo.

- Gledam i razmišljam šta da radim. Ovo mi je ne znam koji sajam po redu. Devet godina ih obilazim. I vreme je da prestanem sa tim. Počeću da se bavim nekim privatnim poslom. Otvoriću neku prodavnicu prehrambene robe. Na kraju krajeva, neću pogrešiti, imam 15-godišnje radno iskustvo - kaže Snežana Janković, diplomirani ekonomista, koja je bez posla ostala 2000.

Glavni „krivac" što ne može da nađe posao su njene godine, ali i još nešto, što ona više nema.

- Svako ko pređe 40. nema šta da traži na sajmu. Za takve ovde nema posla. Ovde se traži mladost, dobro raspoloženje, osmeh. A šta to beše? Ko se još seća toga? Bojim se da je većina nas zaboravila te fine poslovne manire. Davno smo ih ostavili u nekim, sada već bivšim firmama, bivšim zajednicama, bivšim državama. Postali su bivši, tuđi, strani - reče Snežana i okrenu se svojim papirima.

Zlatija Vuković