Privatizacija kriva za otpuštanja

(Preuzeto sa sajta B92 - 01. 02. 2010.)

Drastičan pad zaposlenosti posledica je loše privatizacije, jer u restrukturiranim preduzećima nisu otvarana nova radna mesta,a zaposleni u problematičnim firmama nastavili su da gube posao. To bi u ovoj godini trebalo da bude zaustavljeno, ali ubrzan proces zapošljavanja neće biti moguć ni 2011. godine, procenjuje Mihail Arandarenko, saradnik FREN-a

Zbog negativnih efekata svetske ekonomske krize, broj nezaposlenih povećan je za oko 50 miliona i krajem 2009. godine premašio je cifru od 200 miliona, navodi se u izveštaju Međunarodne organizacije za rad o globalnim trendovima zapošljavanja. Taj trend nije zaobišao ni Srbiju, gde se na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi oko 723.000 ljudi.

U tom kontekstu ohrabrujuće deluje izjava Vladimira Ilića, direktora Nacionalne službe za zapošljavanje, da čak ni najavljeni otkazi u državnoj administraciji neće ove godine podići nivo nezaposlenosti. S tom procenom slažu se kako poslodavci tako i sindikalni predstavnici, koji očekuju blagi oporavak privrede, pa čak i otvaranje novih radnih mesta.

U sindikatima ne spore da je u prethodnoj godini u Srbiji ugašeno više od 162.000 radnih mesta, ali ukazuju i na to da je gotovo identičan broj radnika dobio posao.

Međutim, Nebojša Katić, finansijski konsultant, tvrdi da je jedan od najvećih problema sa kojim se Srbija u vreme krize suočila upravo drastičan pad zaposlenosti. On je tu konstataciju potkrepio podatkom da je u prethodnih godinu dana bez posla ostajalo u proseku oko 14.000 ljudi mesečno, „a dodatno opterećenje predstavlja to što analize svih dosadašnjih svetskih kriza pokazuju da posle okončanja recesije, pad zaposlenosti traje još godinama".

Katić upozorava i na loš odnos broja zaposlenih, oko 1,8 miliona, i broja penzionera, oko 1,6 miliona, što znači da „Srbija ulazi u opasnu zonu izjednačavanja broja zaposlenih i penzionera".

Mihail Arandarenko, saradnik FREN-a, ukazuje na postojanje dve evidencije o broju nezaposlenih. Reč je o Anketi o radnoj snazi koju vodi Republički zavod za statistiku, dok je evidentiranje onih koji traže posao povereno Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

"Prema podacima statističara broj nezaposlenih dostigao je cifru od oko 500.000, a na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi se više od 700.000 ljudi koji traže posao. Podaci o nezaposlenima razlikuju se ne samo po metodologiji „brojanja" nego i po broju zaposlenih na crno - procenjuje se da je tako angažovano čak oko 600.000 ljudi. Činjenica je da privatni poslodavci često ne poštuju odredbe Zakona o radu, koji ih obavezuje da novozaposlenog radnika prijave. Ali, za zapošljavanje na crno, odnosno neformalnu zaposlenost, ne treba kriviti samo poslodavce nego i državu, s obzirom na to da je sistem oporezivanja postavljen tako da su poslodavci, da bi opstali u biznisu, pogotovo u ovo krizno vreme, prinuđeni da izbegavaju plaćanje poreza i doprinosa" izjavio je Arandarenko.

Objašnjavajući kako nastaje razlika u evidentiranju broja nezaposlenih on kaže da Anketa Republičkog zavoda za statistiku definiše nezaposlene kao one koji nemaju nikakav (formalan ili neformalan) posao, niti su, u posmatranom periodu, išta radili, a sposobni su za rad.

S druge strane Nacionalna služba za zapošljavanje registruje nezaposlene na osnovu njihove izjave da traže posao, ali te iste osobe mogu da budu zaposlene na crno (uključujući i povremene poslove), ili da uopšte ne žele da rade.

Arandarenko smatra da su sa ekonomskog stanovišta precizniji podaci iz Ankete o radnoj snazi RZS od administrativnih podataka NSZ. On takođe tvrdi da je drastičan pad zaposlenosti posledica okončanja procesa tranzicije, ali i loše obavljene privatizacije, mada ne bi trebalo zanemariti ni uticaj svetske ekonomske krize.

"Problem je što u restrukturiranim preduzećima nisu otvarana nova radna mesta, dok su, istovremeno, zaposleni u problematičnim preduzećima nastavili da gube posao. Prema mojim procenama, taj trend bi u ovoj godini trebalo da bude zaustavljen, ali nije realno očekivati ubrzan proces zapošljavanja koji, najverovatnije, neće biti moguć ni 2011. godine, jer preduslov za to je oporavak privrede. Osim toga, jedan od pokazatelja izlaska iz krize bilo bi povećanje zarada zaposlenih, što bi smanjilo „novčane kapacitete" za novo zapošljavanje. Nasuprot tome, zaposlenost u javnom sektoru beleži blagi, ali stabilan rast, jer uslovi u javnom sektoru, osim sigurnosti, donose i natprosečne zarade. U javnim preduzećima radi više od 550.000 osoba, odnosno više od četvrtine ukupnog broja zaposlenih, dok je u privatnom sektoru angažovano manje od 950.000 ljudi, što je, u odnosu na oko pet miliona radno sposobnog stanovništva, zanemarljiv broj", tvrdi Arandarenko.

Javni radovi

Arandarenko kaže da bi mogućnost angažovanja radne snage kroz javne radove moglo da ublaži posledice visoke nezaposlenosti, ali ne i da sasvim reši problem. On, takođe, smatra da bilo koja državna pomoć firmama narušava ravnotežu na tržištu rada. Jer, preduzeće koje ima privilegovan pristup novčanim resursima, može da istisne druge konkurente.

Kao ilustraciju on ističe akciju zapošljavanja mladih, jer u tom slučaju, ostali radnici koji ne spadaju u tu kategoriju imaju manje šansi da dobiju posao.

Prema rezultatima Ankete o radnoj snazi iz oktobra 2009, stopa nezaposlenosti u Srbiji iznosi 16,6 odsto, što je za 2,3 procentna poena više nego u istom periodu 2008. godine, objavio je nedavno Republički zavod za statistiku.

Stopa nezaposlenosti u centralnoj Srbiji iznosila je 17,2 odsto, u Vojvodini 18,3 odsto, dok je nezaposlenost u Beogradu premašila 13 odsto.

Objašnjavajući te podatke Arandarenko ističe da je nezaposlenost u gotovo svim regionima ravnomerno raspoređena, što se ne bi moglo reći za zarade koje su u Vojvodini znatno više u odnosu na prosek.

Anketa takođe pokazuje da je stopa neformalne zaposlenosti (broj osoba koje rade na crno), iznosila 20,6 odsto, kao i da je za 2,4 odsto viša nego u istom mesecu 2008. Osim toga, većina nezaposlenih (16,4 odsto), na posao čeka od jedne do dve godine, procenat onih koji na radno mesto čekaju od tri do pet godina iznosi 12,9 odsto, dok je 11,3 procenta registrovanih u Nacionalnoj službi zapošljavanja, bez posla od pet do osam godina.

Od ukupnog broja evidentiranih, više od 12 meseci, što se smatra dugotrajnom nezaposlenošću, na posao čeka 64,5 odsto, odnosno 466.597 osoba, od čega su 55,6 odsto žene (259.774).

U registrovanoj nezaposlenosti najviše je mladih (12,7 odsto) od 25 do 29 godina, zatim onih od 30 do 34 godine (12,5 odsto), dok se procenat onih od 45 do 49 godina koji su ostali bez posla kreće oko 12 odsto.

Najstarija kategorija stanovništva (starosti od 50 do 54 godine) zastupljena je sa 12 odsto.

Duže od 12 meseci na posao se čeka u Raškom, Rasinskom, Zlatiborskom, Pomoravskom i Šumadijskom okrugu, (od 69,8 do 76,9 odsto evidentiranih), dok je najkraće čekanje zabeleženo u Severnobačkom, Srednjebanatskom, Severnobanatskom, Kolubarskom i Braničevskom okrugu (od 45,8 do 57,9 odsto).

Što južnije to tužnije

Najviše stope nezaposlenosti (između 33,8 i 52,6 odsto) zabeležene su u Novom Pazaru, Loznici, Leskovcu, Jagodini i Kragujevcu, dok je najniža stopa (od 13,4 do 18,1 odsto) registrovana u Beogradu, Valjevu, Požarevcu, Užicu i Novom Sadu. Ipak, najviše nezaposlenih je na jugu Srbije, u opštinama Lebane, Žitorađa, Bojnik, Opovo i Vladičin Han, gde se stope nezaposlenosti kreću između 49,6 i 53,6 odsto. Nasuprot tome, u beogradskim opštinama Savski venac, Stari grad i Vračar, ali i u Žagubici i Ljigu, stope nezaposlenosti kreću od 2,8 do 9,8 odsto.