Provela je 11 godina u korporacijama, a onda je odlučila da postane slikar!

„Znaš ono kada te u osnovnoj pitaju:„Šta želiš da budeš kad porasteš?“…E, pa meni se čini da to što kažeš…To si. A ja sam tada, sa svega osam godina odgovorila: „Želim da budem slikar“, kaže mi na početku razgovora za sajt Poslovi.infostud.com slikarka Ružica Milutinović, koja je na svom razvojnom putu prvo provela oko 11 godina u marketingu i PR-u korporacija, da bi se pre nekoliko godina odvažila da poslovne sastanke zameni četkicom za slikanje. 

Ako biste je danas sreli na ulici verovatno bi vam prošlo kroz glavu da je ona umetnički tip. Ne zbog nekog specifičnog oblačenja, već zbog energije. I sirova i nežna istovremeno. I povučena i primetna. Specifična mešavina se „krije“ u njoj. Ali, to ne znači da ne biste mogli i da je zamislite u beloj košulji i svedenoj suknji kako sa osmehom, u stilu većine PR-ova, objašnjava zašto je dobro da koristite određeni proizvod ili uslugu. 

Iz Subotice je i veliki je lokal patriota, iako već dugo živi i radi u Beogradu. Njene slike danas kupuju i poznati, a samo ona zna kako joj je bilo dok se probijala kao potpuno nepoznati autor ka prepoznatljivoj art umetnici. 

Mesto gde je bitnija lična sreća

Otkud to da ekonomista po obrazovanju, odluči da batali PR i marketing u korporaciji  i posveti se slikanju?  

– Tako što se malo sazri, ili se malo usudiš da menjaš stvari, ili te neka sila prilika pogura na promene. Na mesto gde je bitnija lična sreća, bez obzira na rizik od manje zarade, makar u početku. Konkretno, meni se višegodišnji stres odrazio na zdravlje, ili je tome doprineo predug staž u korporacijama ili sopstvena nemarnost prema sebi, ili sve to zajedno. Nije bilo toliko do marketinga i PR-a kao vrste posla, koliko do poslovnog okruženja i načina rada.  

Ipak, celoj priči da se iz PR-a i marketinga prebacim u slikarske vode doprinela je želja da započnem nešto samo svoje. Iako nakon davanja otkaza nisam imala jasan plan kako, imala sam neku viziju: „Hajde da budem slikar kada mi je to hobi poslednjih 20 godina, a čini mi se da to radim bolje od nekog proseka. Pa, ako se tome posvetim barem upola kao sto sam se do sad posvećivala radeći za druge, mozda uspem mnogo više“.  

Opiši nam kako je tekla tvoja PR/marketing karijera  i zbog čega si odlučila da je napustiš? 

– Svako ko radi dugo pod stresom u uslovima gde stvari ne zavise od njega, ma koliko god žrtvovao i privatni život, ima neki momenat pucanja. Taj trenutak se desi kao posledica mnoštvo nakupljenih razloga koji su se taložili godinama. 

Nakon 14 godina provedenih u korporacijama, dala sam otkaz krajem 2017. godine jer mi se preterani stres, nespavanje i nezdrav način života odrazio na zdravlje. Dijagnostifikovan mi je prvi stepen Celijakije kao autoimune bolesti koja mi ispitivanjima nije nađena u genetici u krvi, te je stres bio okidač da je dobijem. To znači nema glutena, pice i piva, testenina i većine kolača i mase konditorskih proizvoda do kraja života. U početku sam bila porpilično depresivna zbog toga, a onda sam pomislila da me je možda svemir upravo ovako naterao na zdrav život. Mogu reći da se u poslednje tri i više godina, od kad ne konzumiram gluten, mnogo bolje osećam.  

Tako da sam PR i marketing napustila krajem 2017. ali ne u potpunosti, i posle sam se tome vraćala, kao neki ovisnik (osmeh). Onda sam odlučila da marketing provučem kroz svoju umetnost, koja se vremenom pretvorila u art biznis. To je bila dobra odluka, jer čim sam toliki „ovisnik o marketingu“ znači da ga i dalje mnogo volim.  

Sigurnost je u nama samima

Kakve su bile reakcije porodice i okoline na tvoju odluku? 

– U početku se preispitivao moj zdrav razum, jer u mojoj bližoj okolini tada nije bilo privatnih preduzetnika. Svi su i dalje bili pod utiskom prethodnih vremena, kao i većina u našoj zemlji, gde se teži sigurnosti i poslu za drugoga od 9-17h. Ali, sad je 21.vek i sigurnost ne postoji ni na jednom radnom mestu. Sigurnost može biti samo u nama samima. Neko je rekao: „Ako smo već u kanalizaciji, hajde onda da budemo nindža kornjače“. I tako sam ja počela da učim da budem nindža kornjača, odnosno da plivam u ovom svetu konstantnih promena, a da usput probam da uživam u tome. Međutim, vremenom, kako je slikarski posao počeo da se razvija svi su počeli da mi pružaju podršku. Ta podrška je postojala i u nekom početku ali nekako stidljivo, a danas je mnogo jača. Svakako su brinuli za mene jer mi žele sve najbolje. Danas nekako svi veruju u mene, koliko god i dalje imam pokatkad padove, i hvala im na tome. Valjda, pošto su shvatili da sam do sada uspevala da svaki pad preživim.  

Zašto baš slikanje? 

– Verujem da je danas to moja neka suština. Da odgovor na to pitanje treba dati kad se zapitaš šta ti želiš ali da nema nikakvog rizika, opasnosti, recimo da ležiš na parama, šta bi želeo tad da radiš? I taj odgovor koji daš, taj posao koji ti padne na pamet, to si ti. Pod uslovom da želiš da radiš, a ja želim svakako da stvaram. To je ono što voliš i u čemu uživam. Na ovim prostorima mozak nam je toliko nekako zatrovan stresom i stalnim poteškoćama na raznim poljima, da se ljudi teško pronalaze u poslovnom ali i na privatnom planu. Ali dobro, istim bih putem išla. 

Crtala sam nenormalno puno kao devojčica. Tako se razvila ta ljubav. Posle sam igrom slučaja završila Ekonomski fakultet i postdiplomske i dan danas bih uradila isto, sve iste poslove da mogu. Oni su me načinili ovakvom kakva sam i danas sam ok sa tim. Ne znam da li bih bila bolja ili lošija da sam išla drugim putem, ali život nije samo slikarstvo, niti je samo PR i marketing. I dobro je što nije. Kad iskusiš sve ostalo onda malo bolje stvaraš, a možda i bolje prodaješ to što stvoriš.   

Koje su, prema tvom mišljenju, neophodne osobine da bi se napravio zaokret iz jedne profesije u drugu, različitu? 

– Bitno je samo da imaš hrabrosti i da ti baš pregori. Nema tu mnogo filozofije.  

Sad više zarađujem

Ko bolje zarađuje, PR ili slikar? 

– Verujem da uglavnom nije do profesije nego do tvojih ličnih sposobnosti. U obe profesije možeš da uspeš i zarađuješ odlično. U mom slučaju sad više zarađujem kao slikar nego što sam zarađivala svojevremeno kad sam bila PR banke ili kad sam posle bila marketing menadžer zadužen za EU zemlje u jednoj italijanskoj firmi. Ali, to je bilo pre izvesnog broja godina, a otada se čitav svet intenzivno menjao, pa i digital marketing, pa se opet ne može meriti sa današnjim vremenom.  

Koliko ti je vremena bilo potrebno da zainteresuješ ljude za svoj rad i koliko su ti u tome pomogle društvene mreže? 

– Trebalo mi je dve godine konstantnog rada i ulaganja, reklamiranja, da budem aktivna svaki dan, da unapredim slikanje svaki dan, da zainteresujem publiku i kad zatreba da „dubim na glavi“ i unapredim parametre reklamiranja i sopstveni marketing. Tek onda je počelo bolje da se isplaćuje u smislu da sam krenula da zarađujem tako da sam otvorila firmu.  

Šta je najteže u slikarstvu, a šta najlepše? 

– Što bi nedavno u nekom „meme“ objavio David Lynch: „Bukvalno sve što vam treba da biste bili umetnik su umetnički materijal i bol“. 

Tako da je sve teško u slikarstvu ponekad, osim samog slikarstva, a ni ono nije lako jer zahteva mukotrpan rad i znoj, bukvalno. Najteži je kontakt sa ljudima, pojedinim ljudima, kupcima, što mu dođe logično, jer i to ulazi u opseg rada jednog slikara danas. Prosto moraš da se razumeš i u prodaju i u digital marketing da bi jednog dana došao taj svemogući agent do tebe i pritom te odrao za proviziju, ili dok se sam ne izboriš za nešto više, stvoriš svoj put bez agenta, što da ne.  

Teško je i izlaziti javno sa svojim radovima na društvenim mrežama na primer, i pokušati da ne primiš suviše lično komentare. Nekad su „hejteri“ nepoznate osobe, a nekad su to čak ljudi iz tvog neposrednog  okruženja i to je ono što ti dođe neočekivano. Ne smatram sebe slavnom ako pričamo o slikarstvu i kao nekome ko bi trebalo više da iskorači u javnost da bi bio primećen i imao veću prodaju slika.

Broj pratilaca na Instagramu, recimo, svakako nije merilo za to. Danas svaka druga devojka ima neki art profil gde prikazuje umetničke slike upitnog kvaliteta, ali se fotografiše oskudno odevena i tako pokušava da „kupi“ publiku. E, sad, pitanje je kakav je kvalitet te publike. Međutim, mogu da pretpostavim da jesam uradila nesto više po pitanju slikarstva ako je nekog nešto emotivno dotaklo, pa čak i možda zasmetalo.  

Ja sam napravila neku svoju publiku koja me prati na Instagram profilu @mruzicaart. Ipak, najlepše mi je kada vidim da je čovek preko puta mene veoma srećan jer nosi moju sliku kući, a posle mi pošalje kako ona izgleda na zidu kada je okači. Umetničko stvaralaštvo je proces, pravac i put.  Lepo je uživati na tom putovanju, gde god stigli, nastavite dalje. I na kraju krajeva, lepo je slikati, koliko god često bilo teško, lepo je.  

Na platno ide emocija

Kakve crteže i slike stvaraš, o kojim tehnikama je uglavnom reč i pravcu? 

– Sve više se preusmeravam isključivo na portrete, u tehnici ulja na platnu. Nekad se desi akvarel, opet portreti, ali akvarel tehnika mi je mnogo teža i za nju je neophodan jači trening, barem što se portreta tiče. Ukoliko nije naručen portret neke osobe, onda se uglavnom odlučujem za portrete jakih karaktera, da li likova iz sveta filma, ili Poglavica, ratnika iz gaming igrica i slično. Možda zato što sam godinama trenirala „borbene“ sportove od košarke do Krav Maga borilačkih veština, ili možda zato što i sam život shvatam kao borbu, bilo mentalnu, emotivnu ili fizičku. Uglavnom sam slabija sa rečnikom umetničkih produbljenih opisa svojih radova, jer je to posao koji slikari uglavnom prepuštaju kustosima. Trudim se da prenesem emociju na platno, to je nešto najjednostavnije i najiskrenije što mogu reći o svojim radovima.  

Kako izgleda jedan dan slikara, da li radiš kampanjski ili si vredna svaki dan? 

– Kampanjski sam vredna svaki dan. Ja sam jedna od onih koji čitaju knjigu „Budni u 5 i vaš je čitav svet“ i to nikad ne uradim. Nažalost, ja se aktiviram i najbolje slikam noću, a onda opet hoću da imam zdrav život i počnem dan u zoru sa treningom. Imam nekad nerealna ambicije po pitanju svakodnevnog života i uporno se držim ambicije, a ne njenog konstantnog kontinuiranog ostvarenja. 

Na primer, nikako da istrčim taj maraton. Imam faze, nekad uspevam, a nekad sam totalna katastrofa. Kad se podvuče crta na kraju kvartala – imam neki balans, u kratkim trkama. Kad se saberu kilometri po satima rada, dođem do toga da sam sastavila maraton.  

Da li tvoje slike kupuju poznati?  

– Neko kupi, a sa nekim ostvarim saradnju u smislu poklona i preporuka, ili reklame za uzvrat. Najbolju saradnju sam imala sa Rosario Flores, španskom glumicom koja je glumila u filmovima Pedra Almodovara, zatim bih izvojila imena sa naše scene koji danas imaju moju sliku na zidu: violinista Stefan Milenković, glumac Nikola Đuričko, glumac Milan Vasić, pevač Nikola Rokvić…Sve neki fini ljudi i hvala im još jednom.  

Ali, moram da kažem da meni stvarno ništa manje nisu bitni „obični“ ljudi koji od mene kupe sliku, pogotovo mi je drago kad se neko vrati i kupi ponovo, kad ostvarim i održavam kvalitetnu saradnju. Jednom prilikom sam većinu ponovljenih kupaca izvela na ručak, u znak zahvalnosti. Nameravam da to i ponovim.