Posao kostimografa: Kroz njihove kreacije umetnička dela ožive

Znate onu “Odelo ne čini čoveka ali dosta govori o njemu“. Ova krilatica možda još bolje može da se primeni na scenski kostim jer kada gledamo predstavu ili film, pre nego krene radnja, kostim je taj koji prvi „progovori“ o delu i likovima.  

Mnogi kostimi danas su simbol pop kuluture, ali ako većinu ljudi pitate, skoro niko neće znati da vam kaže imena ljudi koji su ih “stvorili“. Pa ko su zapravo kostimografi i šta to oni rade, za Infostud pričaju naše nagrađivane kostimografkinje Ljiljana Petrović i Marina Vukasović Medenica, koje su bile angažovane u mnogim domaćim predstavama i filmovima.   

Akademsko školovanje neophodno za sticanje zvanja 

Iako mnogi misle tako, preduslov za upis na fakultet Primenjenih umetnosti nije da se završi umetnička škola, mada je učenicima koji su odabrali to srednjoškolsko obrazovanje možda malo lakše, smatra Ljiljana Petrović, kostimograf i redovni profesor na odseku Kostim na ovom Fakultetu. 

– Nama dolaze različiti kandidati, a prolaze najtalentovaniji. Na modul scenski kostim se prijavi oko 20 kandidata godišnje, a mesta ima za šestoro najboljih. Iz godine u godinu raste broj prijavljenih učenika i mislim da na to utiče to što imamo sve više posla. Snima se mnogo više filmova i serija nego ranije. To nam je dobra reklama – smatra ona. 

Naša sagovornica autorka je kostima za mnoge kultne domaće filmove  pa se setite njenog imena kada  sledeći put  budete gledali neke od ovih naslova: ”Kad porastem biću kengur“, “Munje“, “Otac“, “Klopka“, “Apsolutnih sto“, “Krugovi“, “Falsifikator“ ali i “Nož“, njen prvi veliki film. Može da se pohvali i radom na više od 150 pozorišnih predstava, seriji “Besa 2“….  

Zbog jakne iz filma „Otac“ dve godine obilazila buvljake  

–  Na osnovu scenarija i instrukcija koje dobijete od reditelja, vi osmišljavate kostim. Stvaranje kostima zahteva ozbiljan istraživački rad. A istraživanje podrazumeva odlaske u biblioteke, galerije, korišćenje arhiva, razgovore sa raznim ljudima. Onda nabavljanje materijala, traženje krojača. Završni deo je realizacija. 

Za film “Otac“,  dve godine je “jurila“ jaknu za glavnog lika:

– Ta jakna je važna jer je glavni glumac tokom celog filma nosi. Film ima kontekst propadanja naše zemlje pa se to moralo videti i na glumcu. Provobitno je sve bilo spremano za Nebojšu Glogovca, ali je, nažalost, on preminuo, pa smo posle morali sve da menjamo i prilagođavamo za Gorana Bogdana koji je drugačije građe. Tako sam ja skoro dve godine, svake subote i nedelje obilazila buvljake po Srbiji. Dolazila u cik zore, pre nego što se dobre stvari rasprodaju da neko ispred mene ne bi uzeo baš ono što mi treba – priseća se Ljiljana.  

Kostim govori o vremenu, društvenim prilikama i o samom karakteru likova, ukoliko je to potrebno. Za Ljiljanu je rad na savremenom kostimu često zahtevniji nego kada se radi epoha: 

– Nećete vi da odete i prekopirate najnoviju kolekciju neke modne kuće, dok  vam publika u bioskopu sedi isto tako obučena. Kostim mora da bude autentičan, istinit – kaže Ljiljana.  

Mali broj kostimografa ima stalno zaposlenje 

Kostimografkinja Marina Medenica kaže da je za ovaj posao ljubav prema profesiji najvažnija. 

– Niko neće upisati kostimografiju sa idejom da će mnogo zaraditi. Taj posao mora da se voli. Ovo zanimanje u Srbiji nije dovoljno poznato, ali nije ni društveno priznato u pravoj meri. Takođe, ovo nije profesija gde ljudi mogu da očekuju da će biti stalno zaposleni. Malo je nas koji radimo u pozorištima ili na fakultetima – ističe Medenica. 

A to “malo“ praktično znači da samo Narodno pozorište i još nekoliko u Srbiji imaju zaposlene kostimografe na platnom spisku. Kada je reč o honorarima za film, Medenica kaže da je realan honorar 1.000 evra nedeljno, ali da je tržište takvo da neki kostimografi prihvataju i manje.  

– To sad može da zvuči fantastično, ali imajte u vidu da je to honorar koji se obračunava od početka zvaničnih priprema. Ali mi smo često i po godinu dana ranije u priči jer kostim zahteva ozbiljan istraživački rad za koji niste plaćeni. Kad krenu zvanične pripreme i snimanje, sektor kostima dolazi pre ostalih jer ima recimo 200, 500 ili 1.000 statista koji treba da se obuku na vreme. U fazi snimanja, radni dan traje i po 16, 18 sati. Za nas koji radimo na kostimu nema slobodnih dana. On uvek mora da bude spreman. Međutim ta vrsta zadovoljstva koja se dogodi dok stvarate, posebno kad se spoji dobra saradnja, je zapravo prava nadoknada i satisfakcija – kaže Medenica.  

Ona  je realizovala brojne pozorišne kostime, a posebno je ponosna na one iz predstave “Henri Šesti“, čija premijera je održana u čuvenom Globe Theatre-u u Londonu. Samo neki od filmova na kojima je radila su “Gorila se kupa u podne“, Mrtav ladan“, “Sveti Georgije ubiva aždahu“. Od novijih ostvarenja svakako se izdvaja TV serija i film “Nečista krv“, koja je bila poseban izazov.  

– Pročitala sam sva Borina dela, obilazila muzeje, prikupljala foto dokumentaciju, mesecima sedela za kompjuterom i popisivala imena tadašnje nošnje. Morate razumeti i vreme i ekonomske i društvene prilike vremena da biste kroz kostim to preneli publici. Kostimografija se ne bavi rekonstruisanjem kostima, već stvara nove i ta faza je veoma uzbudljiva – kaže ona.  

Naši studenti su cenjeni u svetu

I pored problema sa kojima se susreće ova profesija, kao što su nedovoljni budžeti za kostime ali i sve manji broj zanatilija koji bi kostime izrađivali, Medenica smatra da su prednosti ovog posla nemerljive. 

– Upoznala sam ogroman broj divnih, zanimljivih, kreativnih, pametnih ljudi. Putovala, radila u inostranstvu. To je jedno neprocenjivo bogatstvo  za život. Privilegija je da vam posao omogući da ponekad pobegnete od realnosti i da dugo ostanete mladog duha – kaže Medenica.  

Iako je život kostimografa neizvestan jer mnogi rade kao slobodni umetnici, Ljiljana Petrović smatra da su mogućnosti koja ova profesija nudi velike.  

– Mnogi naši studenti nakon fakulteta osnuju uspešne sopstvene brendove. Postoje različiti segmenti kojima mogu da se bave: modom, dizajnom, maskom, slikanjem… Mi imamo sjajne bivše studente koji su pravi ambasadori Fakulteta. Neki predaju u inostranstvu na umetničkim univerzitetima, neki su sarađivali sa poznatim svetskim imenima poput Madone i Lejdi Gage ili imaju uspešne kompanije. Pojedinci su stigli i do Brodveja. Ono što je najvažnije, naši studenti su zaista cenjeni u svetu – poručuje Petrovićeva.