Poslastičari: Dobar majstor zanata se stalno usavršava i prati trendove

Marko Božić ima 25 godina, iz Belegiša je kod Stare Pazove. U svet poslastičarstva i kuvarstva kročio je 2014. godine kada je upisao srednju školu u Inđiji. I dan danas, deset godina kasnije, tvrdi da je taj period bio najlepši u njegovom životu. 

– Ta škola je zaslužna za moje opredeljenje i potvrda je da nisam pogrešio u odabiru struke. Nakon srednje, počeo sam studije na Visokoj hotelijerskoj školi. Ubrzo na početku studija shvatio sam da me više zanima onaj slatki deo, izrada i dekorisanje poslastica. Išao sam na tromesečnu praksu u čuvenu poslastičarnicu Mandarina Cake shop i isto toliko u još poznatijem hotelu Moskva, gde sam se susreo sa klasično tradicionalnom izradom poslastica. Diplomirao sam na odseku Gastronomija i od tada pa do danas se bavim izradom torti, kolača i keteringa u svojoj radionici u Belegišu, ispričao nam je Marko. 

Dobar poslastičar se postaje sticanjem iskustva i usavršavanjem   

Ali za sve one koji bi se oprobali i gradili karijeru u svetu poslastica, put do ostvarivanja snova, po Markovim rečima nije tako komplikovan. 

– U srednjim školama postoji smer Poslastičar koji traje tri godine, a nakon završene srednje škole postoji mogućnost studiranja na visokoj školi kao što sam i ja uradio svojevremeno. Učenici tokom školovanja imaju teorijsku i praktičnu nastavu u namenskom kabinetu za poslastičarstvo. Pored opšte obrazovnih predmeta učenici imaju i određen broj stručnih predmeta tokom školovanja. Deo učenja je i blok nastava tokom koje se učenici upućuju u ugostiteljske objekte gde proširuju i stiču nova znanja u realnom okruženju, objašnjava Marko Božić. 

I to je kaže, osnovni korak. A da bi postali dobar poslastičar potrebno je malo više od samog školovanja. 

– Dobar poslastičar postaje se postepeno, učenjem, sticanjem iskustva, usavršavanjem. Za to je potrebno vreme koje nije standarno jer sve zavisi od osobe do osobe. Kada je reč o samim poslasticama, koliko je bitan ukus toliko je važan i estetski izgled. Estetika je ono što prvo uočavamo i što nas osvaja na prvi pogled, takoreći kupuje nas. Ništa manje važan nije i ne sme biti ukus proizvoda koji smo izložili jer od toga zavisi da li će se dopasti degustatoru i da li će ponovo doći po isti proizvod, objašnjava Marko. 

Sama estetika se donekle može naučiti, ali je potrebno i malo talenta kako bi se baš vaš kolač izdvojio iz mase drugih. 

– Veoma je važno pratiti trendove, uvoditi inovacije i ići u korak s vremenom. Ljudi vole senzacije, novitete, pa poslovanje treba usmeravati na tu stranu. Ovaj posao je veće promene doživeo u tome što se radionice opremaju savremenijim inventarom tako da to dosta ubrzava i olakšava posao. Ja ne delim poslastice na teže i lakše po izradi. U principu za svaku poslasticu su potrebne kore, odnosno, podloga, neka vrsta fila ili krema i eventualno neki dodatak koji karakteriše određenu poslasticu. Razlika koju svi uočavamo je svakako u dužini pripreme jer recimo za palačinke nam treba pola sata, dok za izradu torte treba minimum 90 minuta, navodi Marko Božić. 

“Ljudi najviše vole sve gotovo – platiš i kraj” 

Na pitanje šta se najviše poručuje od poslastica, odnosno, šta ljudi najviše vole Marko nam daje interesantan odgovor: 

– Ljudi poručuju sve. Prosto došlo je neko vreme gde sve može da se dobije na gotovo, i najviše to vole -platiš i kraj. Nema prljanja sudova i kuhinje, odvajanja sati i sati za pripremu. Zbog toga se obraćaju nama i dobiju sve servirano. Većina ljudi ne pravi pitanje oko cene, dok ima i onih koji bi voleli da dobiju što više i što bolje za što manje novca. To međutim nije moguće. Treba biti svestan svojih mogućnosti i poručivati na mestu koje ima dobar odnos cene i kvaliteta što je prilagođeno svakom džepu.  

Da li je poslastičarima “sladak život”? 

Od posla poslastičara, kaže Marko, može vrlo lepo da se živi, ali ipak naglašava: 

– Ovaj posao je i mač sa dve oštrice. Lagodan i luksuzan život automatski znači nemati radno vreme, ni privatan život jer većinu svog vremena posvetiš poslu. Kad kažem posao, ne mislim samo na izradu poslastica i keteringa. Pre same izrade potrebno je ugovoriti sve, odraditi nabavku, obezbediti ambalažu, sirovine, napraviti raspored kad se i šta pravi, a da sve na kraju bude što svežije i lepše. Bezbroj puta mi se desilo da kad završim sa poslom nemam snage ni da porazgovaram sa nekim, a kamoli da idem negde, navodi ovaj vredni mladić. 

Iako mnogi danas prave poslastice koje prodaju, prema podacima iz APR-a nemoguće je zaključiti da li se broj preduzetnika povećava ili smanjuje, jer se zapravo poslastičarnice, kako su nam naveli, registruju kao pekare pa je nemoguće utvrditi njihov tačan broj. Ipak, sudeći prema onome što nam Marko kaže, biti poslastičar je postalo zanimanje za koje se sve više mladih odlučuje. 

– Sada radim i u školi, nešto duže od godinu dana. Đaka ima i više nego očekivano, pretpostavljam zato što je relativno skoro ugostiteljska struka počela “da se izučava” u našoj opštini tako da imamo decu sa svih strana, što nam je posebno drago jer vole to što uče, kaže Marko. 

– Najviše posla ima u avgustu i septembru. Tada je sezona svadbi i drugih slavlja. Jedne godine, u avgustu, napravio sam više od 130 torti. Kad su sitni kolači u pitanju, najveća potražnja je u slavskom periodu, i takođe jednom prilikom imao sam porudžbinu za 102 kg kolača. Ovo zvuči neverovatno, ali tako je bilo. Za izradu svega ovoga su bili potrebni dani i sati, ali kad dobijem povratne informacije sa pozitivnim utiscima znam da je vredelo truda, kaže Marko.