Neki ljudi znaju da spoje i odigraju uspešno nekoliko važnih „uloga“ u životu i da se prirodno nametnu kao osobe od kojih se ima šta naučiti i čuti.
Uroš Nedeljković, advokat iz Beograda, u virtuelnom svetu poznatiji pod nalogom „bjutidingospo“, od malih nogu voli tehnologiju, pa su mnogi mislili da će sigurno biti inženjer ili programer. Ipak, kako kaže, i tehnologiju stvaraju ljudi, te su ga oduvek najviše zanimali „odnosi koji stoje iza svega“.
Smatra da je samostalnost ono što advokata čini advokatom i da svako ko želi ozbiljno da se posveti tom poslu mora da prihvati da će celu karijeru učiti nešto novo.
Veliki je zaljubljenik u prirodu i putovanja, dok srčano i glasno brani naše reke i planine od divljačkog turizma i projekata osmišljenih kako bi se uništili prirodni resursi radi koristi malog broja pojedinaca.
Kako je došlo do toga da spojiš pravo i tehnologiju?
– Prva moja sećanja su gledanje u televizor na kome se vidi slika koju isporučuje ZX Spectrum 48K, a to je bilo tri godine nakon što je umro Tito. Kasnije su se menjali kompjuteri, ali nije moja svest, i još uvek sam koliko-toliko u tehnološkim tokovima, posmatrajući je u najrobustnijem obliku. Nekada je tehnologija bila „produhovljenija“ ili mi matori to posmatramo na romantičan način, ali sigurno je da je pre široke dostupnosti uređaja sve bilo nekako zanimljivije. Danas mi se čini da je tehnološki razvoj sam po sebi cilj.
Tako sam se obreo u čudesnom svetu prvih početaka, razvoja, potom ubrzanog razvoja i današnje hiperprodukcije – svega. Iako su mnogi mislili da ću biti neki inženjer ili bar programer, zapravo uvek su me zanimali odnosi koji stoje iza svega toga. Na koncu, iza tehnologije stoje i uvek će stajati ljudi, bez obzira na nivo razvoja autonomije i veštačke inteligencije. Otud sam se odlučio za pravo kao nešto što sve vezuje, ograničava ili pušta da nesputano cveta. Da li su u pitanju licence, patenti ili žigovi s jedne strane, da li ljudi koji koriste tehnologiju da nešto stvaraju ili međusobno komuniciraju. Na sve se to primenjuju neki zakoni koji se od vajkada donose i primenjuju na isti način.
Kasnije sam shvatio da postoji ogroman jaz između ljudi koji su „u tehnologiji“ i ljudi koji su „u pravu“, da se međusobno ne razumeju i da regulativa često kaska za tehnologijom, ali i da su mnogi zakoni vanvremenski. Čak i ako se nalazite u svemiru ne možete pobeći od nekog „prava“, iako tamo vlada tehnologija.
Advokatura je način razmišljanja
Specijalizovan si za internet pravo, zaštitu autorskih prava i medijsko pravo. Koliko je danas internet pravo poznato i zanimljivo ovdašnjim advokatima? Zapravo ima vas svega nekoliko koji su po tome poznati.
– Treba poći od toga da internet pravo ne postoji kao zasebna grana prava, ali u praksi je tako počelo da se naziva sve što je nekome potrebno kako bi uredio odnose ukoliko posluje ili postoji na internetu. Međutim, često je „đavo u detaljima“ i potrebno je da se razumeju odnosi koji stoje iza nekog pravnog posla koji je specifičan, ili da se zna kako nešto funkcioniše da bi se iznašlo pravo rešenje.
Tako mnoge kolege razumeju i bave se ovom tematikom, dok drugi beže kao „đavo od krsta“. Suština je da je sve to u biti advokatura kao takva i mislim da bi se uz adekvatnu obuku mnoge kolege odlučile za ovu materiju. Smatram da se ne može advokat baviti „internet pravom“ ukoliko nije upućen i u druge grane prava, nazovimo ih klasičnim. Možete imati uspešan startap i da odlučite da se razvedete, a onda sledi podela imovine. Da li je to onda „internet pravo?“. Isto tako, izrada ugovora je drugačija u glavi ukoliko imate iskustvo zastupanja pred sudom, jer ukoliko dođe do spora povodom neispunjenja ugovornih obaveza, a niste tome pristupili iz tog ugla prilikom izrade, mnogo je teže kasnije kada se dođe pred svršen čin.
Šta je bitno za mladog čoveka koji je završio pravo, a planira karijeru u advokaturi?
– Prvenstveno je bitno da prođe obuku kao advokatski pripravnik. To mora da shvati doslovce – kao obuku, a ne kao posao, jer je cilj da se obuči da bude samostalan advokat, a samostalnost je ono što advokata čini advokatom. Potom, potrebno je da se odluči na vreme da li želi da se bavi advokaturom ili ne, uz sve lepote i teškoće ovog posla. Nakon toga potrebno je da uči, i da prihvati da će celu karijeru učiti nešto novo.
Na koncu, kada konačno položi pravosudni i advokatski ispit i postane advokat, učenje se ne završava već počinje. Advokatura je način razmišljanja, pre svega i iznalaženje najboljih rešenja u okviru mogućeg.
Kasnije će se navići na ustaljene stereotipe o „zlim advokatima“, te kada i to prihvati, tek onda može postati advokat.
Knjiško znanje nije presudno
Koliko su na internetu ljudi (ne)svesni da često krše autorska prava, preuzimaju fotografije i tekstove?
– Uglavnom nisu. S tim što treba praviti razliku između društvenih mreža i medija, odnosno sajtova i drugih elektronskih vrsta predstavljanja. Svaki mim je kršenje nečijeg autorskog prava, pitanje je da li i u kojoj meri autor želi da svoje pravo ostvari.
S druge strane, opšte je mišljenje da ako se nešto nalazi „na internetu“ da je to svačije, što je velika greška. Čak i ukoliko je nešto objavljeno na Wikipediji, koja je „slobodna“ postoje jasni uslovi licence odnosno dozvole pod kojim se taj sadržaj sme koristiti.
U praksi mnogi mediji negoduju, pišu saopštenja i slično, a radi se o suštini: ako nisi ti autor, ne smeš da koristiš tuđe delo bez dozvole. Otud je autorsko pravo deo intelektualne svojine, a ako nešto ima svojinu u nazivu, jasno je da ima i „vlasnika“.
Jednom prilikom si odbio da zaposliš studenta koji je tokom studiranja dobijao samo desetke, a fakultet je završio za svega četiri godine i tri meseca zato što smatraš da „za posao advokata nije bitno samo knjiško znanje, već i „životno iskustvo i talenat“. Pojasni nam šta si zapravo hteo da poručiš budućim advokatima?
– Da razjasnim odmah, radi se o lažnoj vesti ili u najmanjem obliku o poluinformaciji, ali valjda je javno informisanje danas takvo. Kada je članak objavljen nikoga nisam zapošljavao u tom trenutku, a kao što sam naveo to i ne bi bilo zapošljavanje već prijem u obuku. Nevezano za to, svi advokati često dobijaju na mejl ponude od mnogih svršenih studenata za molbom za pripravništvo.
Konkretno dobio sam ponudu na mejl, pročitao je i komentarisao na tviteru – da čak i ako bih „zapošpošljavao“ uspeh na fakultetu mi ne bi bio presudan, a i da smatram da je životno iskustvo podjednako bitno kao i „knjiško znanje“ s tim što se knjiško znanje može nadopuniti, a iskustvo slabije. Koliko se sećam, pored bombastičnog naziva teksta, novinar je pitao još neke moje kolege o istom i svi su poduprli moj stav da uspeh na fakultetu nije nužno bitan za uspeh u advokaturi.
Srbija bira da bude na začelju
Otkud to da jedan advokat tako srčano brani reke i planine? Ispričaj nam malo šire kako se desio taj, kod tebe, čini se, neraskidivi, spoj i prirode?
– Možda je najbolji odgovor – zato što još ne planiram da umrem. Te reke i planine mi trebaju dok sam živ, a pošto se ne razlikujem mnogo od drugih ljudi u biološkom smislu, isto to treba i drugima. S jedne strane radi se o očuvanju životne sredine i potrebna nam je u što divljijem obliku kako bismo opstali kao jedinke što zdraviji, fizički i psihički. S druge strane radi se o održivosti. Divlja priroda se zamenjuje divljačkim turizom, od koga koristi ima izuzetno mali sloj pojedinaca. Prošla je 1/5 21. veka, a mi zidamo stambene solitere na planinama i u divnoj prirodi. To onda prestaje da bude priroda i postavlja se pitanje zašto bi neko otišao iz svog solitera u drugi soliter samo tri sata daleko automobilom.
Čini mi se da država Srbija svesno bira da bude na začelju civilizacije, a kada kažem država mislim i na društvo koje je čini. Mnoge države koje su prošle tranziciju uspele su da sačuvaju bitan resurs koji poseduju, a to je baš ta priroda iz koje smo nastali i kao što vidimo, trend je da se u nju vraćamo. Problem je što mi ovde nećemo imati na šta da se „vratimo“. Čini mi se da smo po mnogo čemu drugačiji od drugih država koje su se obrele u tranziciji, odnosno da srljamo u stanje post-kolonijalne Indije.
Treba u svemu imati mere, a čini mi se da ovde nema mere.
Na kraju krajeva, ukoliko neko ne želi zdrav vazduh, zemljište i vodu, šumu u kojoj će da prošeta, ili parče tišine u koje će da pobegne neka se ne pita za koju godinu zašto mu se dešavaju promene u psihi ili organizmu, pogotovo ako je sam učestvovao u tome svojim prisustvom ili prećutim odobravanjem, kao i nečinjenjem. Promene se mogu desiti uz bolje obrazovanje i pravovremenu i tačnu informisanost, ali to su dve stvari koje nikada ovde nisu bile na vrhuncu, te sumnjam da će biti i ubuduće.
Napravio si i sajt daljine.rs koji promoviše putovanja, sa osvrtom na ekologiju, očuvanje životne sredine i kulturnog nasleđa. Šta su povratne informacije, zanimaju li te teme naše ljude i kako se odnose prema njima?
– Daljine.rs je nastao kao hobi sajt o turizmu, ali ubrzo smo uvideli da sa turizmom nešto nije u redu. To je bilo u vremenu pre pandemije kada je turizam bio na vrhuncu u svetu. Otud je portal posvećen održivosti u turizmu, a to je već pomenuto imanje mere. Sve što si navela je međusobno povezano. Ekologija je bitan faktor turizma, kulturno nasleđe pogotovo. Problem je u tzv. overtourism odnosno prekomerni turizam, kada infrastruktura ne može da podrži određeni broj ljudi na određenom mestu, a čak i da je podrži to vodi u besmisao. Trend prekomernog turizma koji je postojao na nekim svetskim destinacijama, pretočio se na domaći turizam za vreme pandemije korone.
Tu se opet spaja pravo i tehnologija u nekom čudnom obliku, a to je intencija mnogih država i lokalnih samouprava da strožije regulišu platforme koje nude smeštaj, kao i iznajmljivače smeštaja kako bi prevashodno smanjili broj turista i omogućili lokalnoj zajednici da živi u svojoj zajednici po pristojnim uslovima.
Posetili Troju, ali nisu čitali Ilijadu
To je neka forma održivosti, jer nije cilj anarhija, već postojanje. Bolje je da smeštaj bude malo skuplji, a cene u restoranima malo više, ali da ljudi bude manje i da može da se diše. Došli smo u čudnu situaciju da imamo gradove koji su zapravo kulise, koji služe samo da se u njima bude i fotografiše, ali ti gradovi skoro da i nemaju stanovnike i samim tim prestaju da budu gradovi i da se razvijaju u humanom smislu. Grad čine ljudi i javni prostori, ali ljudi koji su njegovi žitelji, pa tek onda gosti. Opet, ali to je moje mišljenje, ljudi putuju, ali ne razumeju zašto putuju. Ispunjavaju formu, ali ne znaju gde idu i zašto je to bitno.
Pretpostavljam da većina ljudi koja poseti Troju nije pročitala Ilijadu, ali takođe da i većina, osim eventualnog filma, ni ne zna šta se dešavalo tamo pri kraju bronzanog doba. Onda vide neko kamenje, neke temelje i kažu da nema šta da se vidi. Međutim, za onoga ko je upućen u istoriju i stoji na tom važnom istorijskom mestu, to kamenje nije bilo kakvo kamenje, ali stajaće u gužvi posetilaca koji ispunjavaju formu zato što im je neko u paketu ponudio i posetu Troji.
Često putujem, ali se odlučujem da mnoge lokacije jednostavno propustim. Ne zato što nisu vredne posete, već zato što bi ta poseta bila „ispunjavanje forme“ jer se ne mogu posvetiti onoliko koliko smatram da bi trebalo.
Bio si i među pokretačima sajta srbovanje.com. Šta je bio motiv za to i vole li naši ljudi da „Srbuju“?
– Srbovanje je bio odličan sajt u svoje vreme, budući da je nastao početkom dvehiljaditih godina kada je internet u Srbiji, za neke, bio na počecima razvoja. Objavljivali smo fotografije srpske svakodnevnice i bizarnosti, od divlje gradnje do gramatički neispravnih natpisa. S obzirom na vreme u kome se pojavio, razbio je mit o solidnom obrazovanju i prijatnom mentalitetu. Sve to smo zbirno nazvali Srbovanje i sajt je imao ogroman uspeh. Možda grešim, ali ni danas ne postoji nešto slično što objedinjuje mentalitet, pojedince i društvo u jednom.
Što se tiče „srbovanja“, radilo se o sprdnji, ali pod tim pojmom smo mogli da zaključimo mnoge stvari, koje i danas važe. Konkretno, ja sam još tada shvatio da ljudi lažu kako bi dobili neke „poene“ kod drugih, nepoznatih, ljudi. To je bilo vreme pre društvenih mreža i lajkova, a posle se to multiplikovalo. Dešavalo nam se da nam neko šalje očigledno nameštene fotografije samo da bi se pojavili kod nas na sajtu, što je i danas slučaj. Isto tako, na forumu su ljudi svašta izmišljali kako bi dobili neku interakciju.
Danas bi se sve to podvelo pod pojam „#nijesedesilo“. Mnogo sam naučio na sajtu „Srbovanje“, o ljudima i njihovom ponašanju, ali i o vebu uopšte u tehničkom smislu. Danas se retko ko seća tog sajta, ali u to vreme bio je prava mala revolucija iz dnevnih soba, što bi se popularno reklo „iz garaže“, s tim što nisam siguran da bih mogao da proteram automobil u svoju tadašnju sobu.
Novinar. U nekoliko redakcija „pokrivala" ekonomske teme gotovo 15 godina. Voli izazove, dobru muziku i često igra jamb. Veruje u izreku da karakter, a ne okolnosti, čini čoveka.
