Autor - Nataša Sedlaček | Otkaz i promena posla
Za većinu ljudi posao iz snova je onaj koji nas ispunjava, u kojem uživamo i koji nam obezbeđuje redovnu i dobru platu i mogućnost napredovanja.
Ali, da život nosi i drugačija iznenađenja i da često ne ide sve glatko, dosta dobro svedoči i priča Tatjane Nikolić Pantović iz Beograda koja je u svojim 50-im godinama neočekivano ostala bez posla. Iako se našla u nebranom grožđu i suočila sa brojnim problemima, danas je prva asocijacija kada se spomene njeno ime nešto „slatko i jako ukusno“ – ratluk sa malinom.
Put do idealnog dodatka uz tursku kafu ali i savršene poslastice za one koji poste bio je trnovit i nije se dogodio preko noći. Mnogo rada, truda, znanja i višegodišnjeg iskustva uloženo je kako bi ovaj slatkiš ugledao svetlost dana.
– Nakon 30 godina staža u Privrednoj komori Srbije (PKS), bila sam na listi među brojnim kolegama koje su dobile otkaz i postala sam tehnološki višak 1. januara 2016. godine. Više od 20 godina moj posao je bio usmeren na sajmove i nacionalne izložbe i sa našom dijasporom. Organizovala sam Prodexpo, najpoznatiji svetski sajam na koji sam vodila naše privrednike. To je ogroman sajam na kojem mnogo toga može da se nauči i na njega sam posebno ponosna u svojoj karijeri u PKS-u. Radila sam Nacionalnu izložbu u Solunu gde smo isto mnogo dobro prošli a po prvi put sam vodila i privrednike u Azerbejdžan.
Imam bogat CV, iskustvo i dosta poslatih prijava na konkurse ali i 58 godina zbog čega verovatno niko neće da me zaposli. Iskreno, nikada mi nije palo na pamet da ću ostati bez posla.
– Nakon saznanja da sam ostala bez posla, ceo taj proces je bio vrlo kritičan. Kod kuće smo ostali samo sa muževljevom platom i dvoje dece – ćerka Jovana i sin Đorđe, oboje studenti. U početku je finansijska situacija bila teška posebno što smo od tog momenta još naredne četiri godine otplaćivali stambeni kredit. To su bile muke koje nikome ne bih poželela. Dugo me je pratio osećaj krivice, kao da sam na poslu nešto pogrešila i zbog toga bila izbačena napolje. Cela situacija vam potpuno poremeti balans nekog normalnog života. Potom sam se razbolela, i jednostavno sam nešto morala da preduzmem.
Ja sam jedna od onih osoba – koliko god me spustiš do dna, ja ću sigurno isplivati. Pomislila sam: „Dobila sam “šut-kartu” ali sad ćete da vidite šta ću da uradim“. Deca su mi najveći vetar u leđa. I Jovana i Đorđe su mi govorili da ću, nakon toliko godina rada i iskustva sigurno nešto da smislim. I tako je i bilo.
– Malina je srpski brend i to je bum kada se pomene bilo gde. Sama ideja je potekla spontano u razgovoru sa kumovima, porodicom Bosiljčić koji imaju poznatu bombondžijsku radnju. Naše kumstvo datira od 1936. godine, prenosilo se sa generacije na generaciju, isto kao i porodična receptura za domaći ratluk. Moj kum izrađuje više od 15 vrsta ratluka, ali nema sa malinom. Kada me je pitao kako sam se setila toga, rekla sam mu da je to spoj iskustva koje niko ne može da mi oduzme i nečega što ne postoji u Srbiji, a ni u svetu, jer se ovaj ratluk pravi od liofilizovane maline iz Arilja.
Dali smo mu ime “Keka” ratluk od maline. Za ovaj naziv je zaslužan moj sin Đorđe, jer se ime isto piše i na ćirilici i na latinici. Keka je obično neka bakica koja stalno nešto mesi i sprema pa otuda i prepoznatljiv logo koji je osmislila ćerka Jovana. Već te prve godine, 2018. učestvovala sam na sajmu etno hrane, upravo na štandu Privredne komore Srbije i osvojila nagradu “Robna marka Srbije”. Dobila sam zaštitno ime porekla maline što mi je omogućilo da steknem nalepnicu “Original Srbije” a to ukazuje da radite sa proizvodima geografskog porekla. To mi je bio prvi signal da je moj proizvod zaista dobar.
– To je ručno rađeni ratluk, bez veštačkih boja i arome. Kuva se ručno u kazanima, izliva u kalupe u koje se prethodno stavi prah šećer, potom se ručno seče noževima zbog čega nijedna kocka ratluka nije iste veličine, i na kraju pakuje. U izradi se koristi liofilizovana ariljska malina što bi značilo da se celoj malini isušuje voda, s tim da ona zadržava sve sastojke kao tek ubrana malina. Ako biste je potopili u vodu kao takvu, ona bi uzela onoliko koliko joj je potrebno i imali biste utisak da jedete svežu malinu. Princip izrade je isti kao kada se sprema hrana za kosmonaute. Finalni proizvod ratluk isključivo se čuva na sobnoj temperaturi, nikako ne ide u frižider. Kao takav, može da traje godinu dana – ali neće, jer ćete ga sigurno pojesti – sa smeškom kaže Tatjana.
Najteže i najizazovnije je bilo, dodaje, pronaći taj pravi i prefinjeni ukus koji će da joj odgovara. Za to je bilo potrebno nekih 7-8 meseci.
– Nijednog trenutka se nisam dvoumila da li treba ovo da radim. Shvatila sam da i nije toliko strašno što sam ostala bez posla. Da se to nije desilo, danas u Srbiji ne bismo jeli ratluk od maline. Iako je sada opšta situacija teža, nama ide dobro s tim da ratluk nije namirnica poput mleka i hleba, bez kojih ljudi ne mogu. Sa proizvodom smo ušli u dosta lokala i prodavnica zdrave hrane. Najveći bum smo imali onog trenutka kada je krenula korona jer ljudi nigde nisu išli, dosta toga su pratili na internetu i tada smo imali velike dostave. Morali smo da imamo najmanje dva automobila da bi stigli na sve strane. I danas razvozimo i šaljemo poštom gde treba.
Imala sam još ideja za nov ukus ratluka kao i za spoj ratluka sa još jednim tradicionalnim proizvodom pred sam početak korone, ali to će malo sačekati. Ko zna zašto je to dobro.
– Na početku je finansijska situacija bila teška posebno u periodu nakon što sam ostala bez posla. Svima je lakše kad se radi u državnoj firmi i kada se zna da svakog prvog leže plata. Ali, sada razmišljam drugačije. Preduzetništvo mi je draže, pogotovo kad vidim ljude da se okupe oko mog štanda i oduševe nakon degustacije. Meni je tada puno srce i nema za mene veće nagrade od toga.
– Definitivno ljudi koji se jave da ponovo poruče ratluk. Jednostavno, prepoznali su kvalitet koji ja neću da menjam. Iskreno, nikada se nisam nadala da ću se naći sa ove druge strane i biti u ulozi proizvođača. Uvek sam ja bila ta koja je međusobno povezivala firme, ali mnogo znači kada vas neko prepozna. I danas kada srećem ljude koje poznajem, često mi se obraćaju isključivo sa Keka.
– Ako gledamo od najsvežijih dešavanja, upravo sam dobila poziv da treba da primim “Zlatnu medalju” novosadskog sajma. Pre toga, ušla sam u uži izbor “Cvet uspeha za ženu zmaja” 2020. godine. Za mene je to bilo veliko priznanje, biti sa takvim ženama koje su 20 godina u poslu. Primila sam i nagradu za kontinuirani proizvod na Sajmu etno hrane, a 2019. godina ostaće upamćena po nagradi “Najbolja žena u agro biznisu za očuvanje tradicije starih zanata” i 2018. već pomenuta “Robna marka Srbije”.
Usledila su i brojna pojavljivanja u medijima. Beogradska hronika me je ugostila kao jedinu ženu koja je u starijim godinama pokrenula svoj biznis. Bila sam i u emisijama Srbija koju volim, Šarenica, Praktična žena, pa čak i na Kitchen TV-u. Puno toga je bilo, nekad se teško setim svega.
– Strašno je kada ostanete bez posla u tim godinama. Za mene je to bio šok zbog čega sam se i razbolela. Nije bilo lako i ne mogu da kažem da nisam bila u krizi. Nema pametnog odgovora na to pitanje, ali tri stvari vam mogu reći – prvo, čovek mora u svojoj glavi da raščisti neke stvari, drugo, da radi ono što voli i treće, podrška porodice, dece i roditelja je uvek presudna. Neka vas ona vodi da date najbolje od sebe.
Iako je po struci magistar arheologije, svoju pasiju prema pisanju pretočila je iz hobija u profesiju Content writera. Kreira sadržaj iz oblasti nekretnina, ličnog razvoja i zapošljavanja pružajući vrednost krajnjim korisnicima/klijentima/kupcima. Zaljubljenik u marketing i preduzetništvo. Obožava tenis, hladnu nes kafu i slatkiše.