Folklor: Za neke lep hobi, za zaposlene u ansamblu Kolo životni poziv

Igra je njihov životni poziv, oni su čuvari srpske tradicije, donose osmehe i dobro raspoloženje, muziku, ritam i radost. To su folklorni igrači. Za ovaj posao koji se zvanično našao u šifrarniku zanimanja 2019. godine, neophodan je ne samo talenat i ogroman trud, već i spremnost na odricanja i uglavnom uvek spakovan kofer za put.

U Srbiji radi na stotine kluturno-umetničkih društava, a folklor je najčešći hobi mališana, pa profesionalno igranje može da se učini kao jednostavno. Ipak, ovo zanimanje spada u vrlo zahtevna, a profesionalni igrači, poput baletana i balerina, imaju beneficirani radni staž, jer dugogodišnja, svakodnevna igra, “potroši” telo, ošteti zglobove i kičmu.

Zato Dalibor Milovančević i Bojana Đorđević, profesionalni igrači folklora, zaposleni u anslamblu “Kolo”, kažu da je ovo specifično zanimanje koje mora da se radi sa mnogo ljubavi. Da bi koreografije bile uigrane, svaki nastup proticao kao podmazan, a publika bila radosna, potrebna je svakodnevna vežba.

Kako se postaje član „Kola“

Jedan deo profesionalnih folklornih igrača školuje se na Odseku za narodnu igru u baletskoj školi „Lujo Davičo“ u Beogradu, ili u Novom Sadu i Pančevu, a ostali su igrači-pevači koji polože audiciju i talentom zavrede mesta istaknutih igrača i solista.

Dalibor radi u „Kolu“ gotovo tri decenije, a poslednje dve je na poziciji – pedagog za igru, ili što bi se neformalno reklo ima ulogu šefa. U igračkom sektoru “Kola” ima 80 igrača, a u orkestru oko 20 članova. Broj muških i ženskih igrača je gotovo podjednak, iako se već godinama dečaci sve manje odlučuju za ovaj poziv. Na repertoaru ansambla je oko 150 koreografija iz različitih oblasti Srbije, bivše Jugoslavije i ostalih prostora gde žive Srbi.

– Naš radni dan počinje psihofizičkom pripremom tela za napore prilikom uigravanja repertoara. Najpre imamo vežbe zagrevanja i raspevavanje, zatim rad na uvežbavanju koreografija, grupne i individualne časove pevanja. Zbog specifičnosti našeg posla, godišnji odmori su kolektivni, u toku leta i zime – kaže Dalibor, a Bojana dodaje da su probe intenzivnije kada se spremaju nastupi i turneje, kao i da su udarni periodi pred praznike, naročito Novu godinu.

U Japanu publika najsrećnija kada zaspi na koncertu

Kako naši sagovornici kažu, zahvaljujući svom poslu, proputovali su Srbiju, ali i svet.

– Za mojih 27 godina provedenih u „Kolu“, gotovo da nema mesta na Balkanu u kome nisam bio, obišao sam skoro celu Evropu, deo Azije, Afrike, Severnu Ameriku i Kanadu i veliki deo Australije. Jedino gde nisam putovao sa „Kolom“ je Južna Amerika – priča Dalibor, a Bojana dodaje da kao jedan od najvećih ambasadora kulture, ansambl „Kolo“ odigra više od 70 koncerata godišnje u zemlji i inostranstvu.

– Odrastala sam nesrećnih devedesetih, a folklor je bio privilegija, prozor u svet, mogućnost da vidim kako žive drugi narodi, da prošetam najpoznatijim trgovima, čuvenim ulicama udahnem neki spokojniji vazduh -priseća se Bojana.

Kako kažu, gde god putovali publika je raznovrsna, to su ljubitelji tradicionalne igre i pesme, svih generacija i profesija.

– Na putovanjima i na samim koncertima se susrećemo sa različlitim situacijama, koje se kasnije prepričavaju kao anegdote, naročito kada se susrećemo sa kulturama koje se dosta razlikuju od naše. Tako smo na turneji po Japanu bili vrlo iznenađeni kada smo tokom izvođenja koncerata primetili da neki ljudi u publici spavaju. Tek kasnije, u razgovoru sa Japancima, saznali smo da je to sasvim uobičajena navika kod njih i da je to kompliment, jer to znači da su se ljudi osećali prijatno i da su se opustili – priča kroz smeh Dalibor.

Najjači utisak među destinacijama i na Bojanu je ostavio baš Japan, ali pamti i prelepa gostovanja, nastupe i druženje sa publikom u Australiji, Rusiji, Tajlandu.

– Putovanja se pamte, to su su uspomene za čitav život. Nema razlike između publike u Srbiji i inostranstvu, ne postoji više, ili manje omiljena publika i želimo da svako ko je došao na koncert ode iz bilo koje sale ili dvorane prepun pozitivnih utisaka, dobre energije i da poželi da ponovo dođe na naš koncert – pričaju Dalibor i Bojana.

Iza osmeha, sjaja narodne nošnje – veliki rad

Izazov njihovog posla je, kažu, da se u što lepšem svetlu prikaže tradicija i kultura našeg naroda, kroz običaje, igru, pesmu i muziku, koja je oblikovana na visoko umetnički način.

– Najveća predrasuda je da je naš posao satkan samo od pesme, igre, osmeha i putovanja. U stvari, iza nas su sati i sati priprema, uigravanja, pevanja, znoja. Mlađi igrači, koji još nemaju previše porodičnih obaveza, istinski mogu da uživaju u ovim obilascima sveta i Srbije uzduž i popreko – kaže Bojana i dodaje da su nekada dnevnice za putovanja u inostranstvo bile mnogo primamljivije nego danas.

– Premda naš posao izgleda jako lak i lep, postoji i druga strana medalje, a to su odricanje, česta odvojenost od porodice, kao i mogućnost povreda. Prilikom putovanja, često provedemo sate u autobusu, avionu, na aerodromima. Nekada su koncerti u uslovima visokih, ili niskih temperatura, a često je nedovoljno vremena za odmor između nastupa. Uz sve to moramo da presvlačimo kostime 8-9 puta tokom jednog koncerta i da izađemo na scenu uredni i nasmejani, a to je jedino što publika vidi – nadovezuje se Milovančević i dodaje da uprkos svemu tome, ovaj posao smatra najlepšim na svetu.

Kako naši sagovornici kažu ponosni su članovi ansambla „Kolo“ koji je od  velikog značaja za očuvanje tradicije, zbog čega je i osnovan još 1948. godine. Audicije za prijem novih članova se organizuju svake godine, ali priznaju da je procedura ulaska mladih igrača složena i da podrazumeva pripremu igrača, usavršavanje, kontrolne audicije, napredovanja, pa tek na kraju radnu knjižicu.

Bojana je članica ansambla već četvrt veka i sa navršenih 45 godina, u Rusiji bi već zaslužila penziju.

– Tamo je recimo radni vek profesionalnih igrača kao što smo mi, 20 do 25 godina, jer nakon tog perioda stradaju leđa, kičma, tetive, dok je ispred mene još decenija igranja, jer u proseku u 55. godini kačimo opanke o klin – kaže Bojana i dodaje da stariji igrači, uprkos iskustvu i treningu, ne mogu da odigraju zahtevnije koreografije.

A kada završe sa igračkom karijerom, ali i dok su aktivni, većina profesionalaca budžet dopunjuje radeći kao instruktori u KUD-ovima, ili poslovima izvan ove branše.

– Kao vrhunske poznavaoce narodne igre i pesme, kao i tehnike igranja, često nas angažuju u kulturno-umetničkim društvima kao stručne saradnike, umetničke rukovodioce i koreografe i to nam donosi dodatne prihode. Širom sveta postoje profesionalni ansambi nacionalne igre i pesme. Naša specifičnost je u šarolikosti narodnih igara, običaja, kostima, mekoći odigravanja koraka, raznovrsnost igračkih obrazaca, istovremeno igranje i pevanje, kao i bogatstvo i raskoš narodnih nošnji – zaključuje Dalibor.