Gorčin Stojanović: Poenta je da naučiš da uživaš u radu

– Sticaj okolnosti, a te su okolnosti, zapravo, ono što su bila moja interesovanja od detinjstva, a naročito od dvanaeste godine, učinio je da moj prvi posao – bolje reći: moji prvi poslovi – ne budu mnogo različiti od onoga čime ću se baviti ceo svoj život. Sticaj okolnosti je i taj, da su intelektualne delatnosti, bez obzira na godište onog koji ih obavlja, nekada bile cenjenije nego danas. A to znači i bolje plaćene. Sticaj okolnosti, dakle, učinio je i to da sam finansijski samostalan od svoje sedamnaeste godine. Punih četrdeset i jednu godinu!

Ovako za Infostudov serijal „Moj prvi posao“ poznati reditelj Gorčin Stojanović otkriva priču o svojim počecima. A to čini onako kako najviše voli – ne kroz razgovor, nego kroz pisanu formu, budući da nju ne samo da preferira, već se i fantastično snalazi dok je stvara.

Ali, hajde da krenemo od samog početka.

– Nov, bolji gramofon, dobio sam u dvanaestoj godini. Beše to 1978. i pre toga, na svom starom gramofonu, čiji bi opis sada bio gotovo neshvatljiv sadašnjim dvanaestogodišnjacima, bio sam neka vrsta „diskofila“ u rađanju. Neko ko, dakle, voli da sluša ploče, ko ne samo da sluša muziku neprestano, nego želi i da sazna sve što je moguće o onima koji tu muziku izvode. Da razume tekstove pesama, a reč je, dakako, o rokenrolu. Bilo mi je važno – da budem upućen u kontekst u kojima te pesme nastaju. To je značilo da sam bio redovan, posvećen i temeljit čitalac sve moguće štampe koja je o tim temama pisala. Pre svega, bio je to rok-magazin „Džuboks“. mesečnik, pa dvonedeljnik, posvećen rokenrolu, ali i širem području takozvane pop-kulture, koja je uključivala film, strip, televiziju, dizajn. I druge stvari. „Džuboks“ je bio biblija pop-kulture, objavljujući ne samo informacije o novim pločama, recenzije, kritike filmova, nego i esejističke tekstove u kojima su se sticala saznanja iz oblasti savremene umetnosti i društvenih prilika i okolnosti, kod nas i u svetu. Povrh toga, u to je doba postojala jaka i važna omladinska štampa, a i ondašnja „ozbiljna“, bila je posvećena tim i takvim temama – navodi Stojanović za Infostud.

Kad savladaš kucanje naslepo

Kako dodaje, rano je počeo da uči jezik rokenrola, a to je engleski. Jer, u ono vreme, sve što je bilo dobro u rok muzici i izdavaštvu dolazilo je na engleskom jeziku.

– Sticaj okolnosti je i taj da je moja majka bila profesorka engleskog. A sticaj okolnosti je i to da sam bio druga generacija takozvanih „usmerenjaka“, žrtava one školske reforme koja je predviđala izvesnu specijalizaciju već posle osnovne škole. Iako sam bio đak sarajevske Prve gimnazije, usmerenja ka klasičnoj filologiji – strani jezik, mnogo latinskog i starogrčki, veći broj časova maternjeg jezika – morao sam, kao i moji školski drugovi, sticati i neka praktična znanja. U mom slučaju bila je to – daktilografija. I dan-danas, dakle, mogu kucati naslepo, sa svih deset prstiju. Upravo to i činim, zapravo – otkrio nam je jedan od najcenjenijih srpskih reditelja i dodao:

– I kad se te tri stvari povežu – višak informacija i naizgled nepotrebnih, ali sistematizovanih znanja iz oblasti pop-kulture, dobar nivo engleskog jezika i vladanje daktilografijom – logično je da su moji prvi poslovi bili prevođenje tekstova za filmski časopis, prekucavanje i – vrhunac – pisanje o rokenrolu. Na svoj sedamnaesti rođendan, 19. oktobra 1983, odneo sam u ondašnji sarajevski „Svijet“, magazin neobičnog formata, od politike do porodičnog života, pa i onog što se danas zove „lajfstajl“, svoj prvi tekst. Bio je to prikaz trećeg albuma grupe Eletkrični orgazam.

Sve je počelo pisanjem tekstova za radijsku emisiju

U godinama koje su usledile, Gorčin Stojanović je napisao bezbroj i te kako čitanih kolumni u brojnim medijima i to o raznim društvenim temama. Od muzike, filma, pa sve do sporta i njegovog Partizana čiji je veliki navijač.

– Nije to u Svijetu bio i prvi moj javno objavljeni tekst. Pre toga, jedan agilni radijski urednik, poznanik mojih roditelja, a  moj se otac bavio sličnim stvarima poput onih kojima se ja ceo život bavim, primetio je da sam redovan na pozorišnim premijerama i gostovanjima. Sedeo sam na podu Kamernog teatra 55 u Sarajevu, kad mi je on tražio da za malu rubriku u emisiji posvećenoj kulturi koju je uređivao na Radio Sarajevu, napišem jednu i po stranicu o onom što sam video. Rubrika se zvala Vox populi, i bila je zamišljena kao iznošenje mišljenja ljudi koji obilaze izložbe, književne promocije, predstave, koncerte ozbiljne ili pop muzike, gledaju umetničke filmove, drežde u Kinoteci. Dakle, „glas naroda“, onog koji nije formalno i stručno vezan za kulturu.

Gorčin nam je još otkrio i da je u pisanju tih tekstova bilo mnogo simbolike i da je, a da tada to nije ni znao, pisao o predstavama umetničke kuće koja će postati njegov novi dom.

– Pisao sam o predstavi „Balkanski špijun“, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u kojem ću, ponovo sticajem okolnosti, samo sada već usmerenim, šest godina kasnije imati svoju prvu premijeru. A potom, evo već blizu četvrt veka, biti i njegov umetnički direktor.

Pristojno se plaćao svaki autorski intelektualni rad

Nekoliko nedelja kasnije, zadovoljan mojim tekstom, videvši me ponovo na nekom kulturnom događaju, tražio je da opet nešto uradim. I ja sam napisao prikaz knjige „Belina sutra“, našeg velikog filmskog reditelja Živojina Žike Pavlovića. Neko je u redakciji „Svijeta“ čuo te prikaze – oni su, naime, bili emitovani na radiju, čitali su ih spikeri sa čestitom dikcijom – pa se raspitao i – eto mene u novinama. Evo već četrdeset i jednu godinu.

Bio je to odmah stalni angažman. Četiri teksta nedeljno, plaćena kao svakom profesionalcu.

– U to vreme se cenio i pristojno plaćao svaki autorski intelektualni i/ili umetnički rad, pa sam i ja, što ću shvatiti posle, zapravo imao jednu vrlo pristojnu platu komentatora-kolumniste, što je bila najcenjenija stvar u novinama. I tako sam postao, i dve godine ostao, rokenrol-kritičar.

Izgleda da je to radio dovoljno dobro, pa su ga tražile i druge, najčešće omladinske novine, a ubrzo je dobio i rubriku na radiju. Zvala se „Rani radovi“, gde je puštao pristigle demo-snimke novih bendova, i govorio o njima u etar.

– Sve je to bio veliki sticaj okolnosti. Ne bih rekao da je primenjiv na opšti plan. Moji su drugovi, recimo, radili sezonske poslove, od notornog „nosanja gajbica“ do poslova „potrčka u kancelariji“. Jedino što je, možda, poučno u svemu je to da sam, zapravo, „naplatio“ svoju glavnu preokupaciju, svoju strast, svoju posvećenost. Čitajući knjige, obrazujući se, besomučno i sistematski stičući znanja iz raznih oblasti – tzv. „humanističkih“, iz prirodnih nauka se nisam proslavio. Naročito ne iz matematike – bivajući odan umetničkom stvaralaštvu kao „konzument“, a pripremajući se da se tim stvarima i sam jednog dana bavim, ja sam se osećao sposobnim i kompetentnim da pišem i objavljujem. Biće da je bilo i nekog dara. Samo, dar za pisanje nije dostatan: važno je pozitivno, potvrđeno, nesumnjivo – znanje. Ne samo informacije, one se podrazumevaju, nego i njihova intelektualna obrada. Bili su to ugodni poslovi i više od popravljanja džeparca, jer takvo beše vreme – navodi Gorčin.

Ceniš činjenicu da nešto stvaraš

Posebno ističe da mlađe generacije ne treba da beže od poslova, već da ih prihvataju kako bi postali bolji.

– Svaki rad, bio intelektualni ili fizički, dobar je kad si u tim godinama. Lepo je kad radiš ono što voliš, što te jako zanima u tom času, pa makar se time i ne bavio kasnije. Ni ja nisam ostao rokenrol – niti ono što sam bio kasnije, u studentskim danima, filmski – kritičar. Ali, čak i kad nije svaka ploča ili svaki film o kojem pišeš ono što ti se baš dopada ili te ne uzbuđuje dovoljno, pritisnut obavezama, rokovima, poštovanju principa, ti se, zapravo, spremaš za život. To su godine učenja i godine treniranja za ono što se zove – rad. Nije uvek zabavno, lako i jednostavno proizvoditi tekstove. Kao i svaki posao, i taj je ponekad naporan, mučan, neprivlačan. Ali trening čini svoje, i ti si stekao izvesne rutine pomoću kojih si u stanju da i manje zanimljive poslove učiniš prihvatljivim.

Životni i profesionalni put Gorčina Stojanovića je neobičan, unikatan i bez dileme uspešan, a kao slikoviti prikaz da svako od nas treba da potraži svoj put dao nam je i kroz primer svog dobrog prijatelja.

– Važan je rad u što ranijem dobu. Onda naučiš da ceniš samu činjenicu da nešto proizvodiš, pa bila to dobro očišćena kancelarija, istovaren kamion ili objavljen tekst. Lepše je kad radiš ono što voliš, ali kako reče jedan od mojih najboljih prijatelja, kada je pre neku deceniju definitivno odustao od bavljenja muzikom i počeo da se bavi vinom, kao poznavalac, enolog i trgovac – „rešio sam da svoj hobi pretvorim u posao“. I eno ga u Londonu, uvozi vina. Ide na testiranja novih berbi „bordoa“, uživa u poslu i životu. A počeo je kao konobar, pa barmen, pa menadžer lokala, usput završivši jedan od najboljih svetskih koledža usmerenih na delatnosti iz oblasti muzike, filma, kulture, umetnosti, ali i bivajući, jer je bio vredan i darovit, stipendiran da postane cenjeni „master of wine candidate“ (najveća je titula „master of wine“ i ima je tek stotinjak ljudi na svetu), da osnuje svoju firmu i začne svoj biznis. Počeo je nosajući gajbice u sedamnaestoj. To je poenta. Raditi i naučiti uživati u radu. Plodovi neminovno dolaze. Ako i nisu uvek potpuno adekvatni, ostaje zadovoljstvo obavljenog posla. Zadovoljstvo sobom samim. A to ne da nije malo, to je – sve. To je, možda, onaj traženi smisao života – zaključio je Stojanović.

Foto: Nebojša Babić