GORICA I DRAGAN: Samo radio ima magiju koju volimo

Uz njihovo „Buđenje“ se mnogi od nas  zaista lakše bude i razbuđuju. Izbor tema kojima se bave i način na koji ih obrađuju uticao je da ovaj jutarnji program već godinama bude među slušanijim radijskim emisijama u Srbiji. Bio je i onda kad su radili za druge, a i sada kada su osnovali produkciju „Supermiš DOO“ i sami su svoje gazde.

Oni su Dragan Ilić, diplomirani psiholog, koji se preko pisanog novinarstva zaljubio u radio talase i Gorica Nešović, student nekoliko fakulteta, koja je opčinjena magijom „male čarobne kutije“.

– Otvaranje producentske kuće bio je skok bez padobrana. Morali smo sve sami. Da učimo na sopstvenim greškama, da shvatimo kakav je to biznis, procenimo koliko vredimo i nađemo pošten poslovni model u kojem imamo kontrolu nad svojim proizvodom. Ali i da imamo odgovornost. Naši partneri su emiteri programa sa kojima delimo dobit. „Supermiš DOO“ je tako nastao, bez potrebe da zvučimo grandiozno, ali evo uspešno radimo već 12 godina i ponosni smo na to. Prodajemo naš program, ali nismo se prodali – kaže za sajt Poslovi Infostud Dragan Ilić.

Gorica Nešović nam otkriva da su mnoge promene bile i lekovite i bolne, ali da je njihov dvojac, koji radi tolike godine zajedno, imao vrlo slične stavove.

–  Generacijski smo bliski. Svaka promena je dolazila spontano i davala nam novi zamajac za dalje. Uvek je i rizik prisutan, ali držimo se iskrenosti, a ona je uvek najbolji saveznik – kaže Gorica.

Ne smete da izneverite poverenje slušalaca

Ta iskrenost, originalnost, neposrednost, ali pre svega profesionalnost, uticala je da ih ljudi zavole i da im veruju, pa je njihov osnovni zadatak u svakoj emisiji da ih ne iznevere. Na naše pitanje zbog čega je dobro biti radio voditelj, on kaže.

– Najveća satisfakcija u ovom poslu nisu ni novac, niti popularnost, već prilika da se nešto promeni, nabolje. Kad sam diplomirao psihologiju devedesetih godina, shvatio sam da je u tom trenutku mnogo važnije bilo baviti se socijalnom patologijom jednog autoritativnog režima. Bilo je bespredmetno baviti se terapijom kad su vaši klijenti gladni. Kao voditelj sam mogao da pošaljem poruku i ohrabrim mnogo ljudi, da afirmišem određeni sistem vrednosti, da odredimo estetske i etičke koordinate. Ne smete da izneverite poverenje svojih slušalaca. To je zaista velika odgovornost. Ukoliko nije tako, vi ste običan estradni pajac – ističe Dragan i iznosi kako se on uopšte obreo na radiju:

– Kao saradnik časopisa New Moment dobio sam poziv od Darke Radosavljević, urednice redakcije za kulturu na Radiju B92 koji sam prihvatio. Počeo sam da radim i postao deo tima, a pred mikrofonom sam osetio to uzbuđenje koje me drži i danas. Imao sam iskustvo i sa TV Manijakom i drugim projektima, tako da je dobro što je sve dolazilo postepeno, što nas to nije puklo u ego, pa da pomislimo da smo neke velike zvezde.

Forma: kratko i tačno

Gorica otkriva da ju je radio osvojio šarmom i magijom koju nijepronalazila na drugom mestu.. Ona misli da jedino radio ima tu posebnu čar  jer se i slušalac i voditelj zamišljaju, a mašta radi punom parom…

– Došla sam na radio, pa ima tome već 40 godina. Upoznala prave ljude, probala, trudila se, vežbala, čekala, a onda je to postao san. Znam ljude koji su studirali medicinu, pa završili kao sportski novinari, dakle nespojivo, ali spojivo. Ja sam svašta studirala u želji da spojim rad i učenje, ali nisam uspela. U neka zlatna vremena imali smo silne kratke škole novinarstva i radija sa stručnjacima iz inostranstva. Išli smo i u posete stranim velikim medijskim kućama, i to mi je mnogo značilo – dodaje Gorica.

U gluvu sobu su ušli pre mnogo decenija, rasli i sazrevali i uspeli da se prilagode svemu onom što je savremeno doba donelo, a donelo je mnogo toga.

– Počela sam u zlatno doba Studija B, gde su već radile zvezde poput Marka Jankovića, Slobe Konjovića, Dragana Jelića, Brane Milunov… Svi mi novi i mladi smo bili pod debelom lupom. Merio se svaki udah, svaka pogrešna reč, svaka nelogičnost. Sećam se, najavljujem neki bend, kažem kako su pre par godina imali veliki koncert…Kad dolazi muzički urednik Goran Kobali i pita: „Je li, kad je bio koncert“? Kaže da sam rekla „pre par godina“, a to su u stvari dve godine i objasni mi da se ili kaže pre nekoliko godina ili tačno kad je bilo. Danas to zvuči kao sitnica na koju niko ne obraća pažnju, a na radiju gde je sve kratko i jasno, mora sve i da bude pravilno – ističe Gorica, dok Dragan na istu temu dodaje:

– Tehnika se tokom godina menjala, obogatio se i broj kanala komunikacije, od fiksnog telefona do društvenih mreža. Sve je to olakšalo posao, dalo nove mogućnosti, ali je u suštini posao ostao isti – morate da se ložite na njega. Takođe, morate da poštujete ljude kojima se obraćate. Potcenjivanje publike je najgora stvar koju danas možete da vidite i čujete.

Siromašniji brat televizije, ali se ne žalimo

Dragan i Gorica su izgradili ime, postavili standarde u voditeljskom poslu, pokazali kako određene forme treba da izgledaju, ali daleko od toga da im je to donelo priliku za životom na visokoj nozi. Novac nije kako kaže Gorica, od njih napravio bogataše, ali Dragan ističe da nije baš da se žale.

– Radio je siromašniji brat televizije, ali mi zarađujemo sasvim dovoljno. Novac zaista nije bio osnovni pokretač, čovek ne treba biti nezasit..Biznis ne sme biti važniji od programa i kompromisi ga ne smeju ugroziti. Sad kad smo sami svoje gazde ne samo da bolje zarađujemo, već nam više niko ne soli pamet, ali se takođe ne krijemo iza oznake medija, već se potpisujemo imenom i prezimenom. Za sve to vreme trpela je porodica. Putuješ mnogo, koncentrisan si na program i tokom njegovog trajanja ne sme da se oseti da misliš o nekim drugim stvarima, tipa da li ti dete ima temperaturu ili slično. Na sreću, oni su sada ozbiljni ljudi i ponosan sam na svoje sinove Danila i Matiju, kao i na suprugu Živanu koja mi je najveća podrška, kako u poslu tako i u životu generalno – navodi Dragan.

Radio kultura u Srbiji nije toliko rasprostranjena kao recimo u Španiji, podkasti polako uzimaju primat, ali Gorica smatra da na ovdašnjem medijskom nebu ima mesta za sve.

– Stvarno mislim da ima mesta za sve. Podkast možeš da slušaš u bilo koje doba, kad ti se hte, ali radio mora sad, u realnom vremenu…To je to uzbuđenje živog programa. U to sam se zaljubila, zato i odabrala ovo da radim ceo život. Radila sam i na televiziji, ali ne bih odustala od radija ni zbog kakvog TV programa.

Kad pogledam u retrovizor, nema mrlja, nema pukotina, sve je čisto. Zvuči da je to lako, ali mora mnogo da se vežba, uči, radi, razmišlja, mašta, igra, čita…I, to nema rok trajanja. Nastavljamo to da radimo dokle god trajemo, jer uvek treba  biti  bolji nego što ste bili juče kako biste produžili tu magiju radija u koju svi verujemo – kaže Gorica.