Menu
Šta da napišem u sekciji Hobi u okviru CV? Mnogi od nas se načisto blokiraju i zamisle da li uopšte treba da pišu o svojim interesovanjima i hobijima u radnoj biografiji. Kako pomiriti ono zbog čega nam igra srce i što je beg od redovnih obaveza sa popunjavanjem dokumenta koji treba da nam obezbedi poziv na intervju za posao? Da li zaista ova dva segmenta našeg života cirkulišu potpuno nezavisno jedan od drugog i nemaju međusobnog uticaja ili ipak postoji neka „tajna veza“ koje često nismo ni svesni?
Pre otprilike godinu dana bila sam moderator na panelu u okviru u okviru Belgrade Youth Faira, na kome su učestvovali predstavnici velikih i uspešnih kompanija. Pričali smo o kriterijumima na osnovu kojih se biraju novi kandidati u timove, naročito ako nemaju radno iskustvo. Predstavnik jedne kompanije naveo je da kod njih postoji talent program za HR i administrativne pozicije, da im je izuzetno bitan prosek na studijama i da na osnovu toga biraju kandidate koji će im se pridružiti.
Predstavnik druge firme je pričao o profilu ljudi koje primaju u prodajni tim i poseban akcenat stavio na aktivnosti i interesovanja kandidata koja nisu bila usko vezana sa formalnim obrazovanjem. Po njegovima rečima, posvećenost hobijima – članstvo u raznim organizacijama, bavljenje folklorom i čak pevanje u horu, mnogo više govori o socijalnoj inteligenciji kandidata, njihovoj širini, sposobnosti da ostvare interkaciju sa ljudima što je za prodaju ključno.
Ova priča me je podsetila na iskustvo koje sam i sama imala pri kraju studija. Godinu dana pre diplomiranja na Filološkom fakultetu, gotovo dva meseca sam provela u letnjoj školi italijanskog jezika u Kalabriji. Kada nam je kao dodatna aktivnost ponuđeno da pohađamo kurs italijanske gastronomije i njenog uticaja na jezik, ni trenutak nisam oklevala. Nakon redovnih časova u školi, nas 15 iz različitih delova sveta smo sa zadovoljstvom obilazili restorane i kuvali sa tamošnjim šefovima na tropskih 40 stepeni. Sjajno smo se proveli, divno družili i ni trenutka nismo požalili što smo krenuli u taj poduhvat.
Osam kilograma viška nije jedino što sam dobila od te avanture. Godinu dana kasnije, kada sam aktivno krenula u potragu za poslom, bez nekog impresivnog radnog iskustva, razlog za poziv na intervju u firmu koja se bavila uvozom vina i hrane iz Italije bilo je upravo moj kurs kuvanja, kao i studentski poslovi poput onih u McDonaldsu koje sam radila vikendom ili uveče na prvoj i drugoj godini fakulteta. Dok sam direktora firme gledala u neverici na razgovoru za posao, on mi je objašnjavao da ih je u moru različitih prijava kandidata zaintrigiralo što volim da „kuvam i petljam sa hranom“ i da misli da je to vrlo kompatibilno sa radom u firmi koja uvozi hranu. I čovek mi je zaista dao šansu.
Volim da čitam rubriku Intervjui sa preduzetnicima na sajtu Moja firma. Ako se malo zadubite videćete da su to često ljudi iz našeg komšiluka koji su u jednom trenutku presekli i odlučili da je došlo vreme da od svojih hobija počnu da žive. Ima tu radionica za izradu kolača, za pravljenje nameštaja, ljudi koji se bave grnčarstvom, pravljenjem oklagija, izradom odeće, kožnih predemeta.
Neke je naterala muka, neki su malo po malo shvatili da od toga mogu da zarade, ima i onih koji su sebi rekli da je vreme da okrenu novi list i počnu da rade za sebe. Čini mi se da im je zajednička hrabrost, upornost i želja da prate svoj san, od koga i njihove porodice danas žive i zbog toga im se iskreno divim.
Ipak, ne verujem da je preduzetništvo izbor za svakoga i da bi se svi dobro u tim vodama snašli. Zahvaljujući svojim hobijima, neke od mojih kolega su krenule potpuno drugačijim karijernim putem od onoga koji se mogao naslutiti iz njihovog formalnog obrazovanja.
Jedan od naših sistem administratora je u stvari lekar, i po njegovim rečima to i nije ništa tako čudno. On kaže da oko tri četvrtine lekara zapravo leči ljude, drugih 15-20% prodaje lekove i medicinska sredstva, a među ostalima, najviše je sistem administratora.
Drugi kolega, Nebojša je programer, a diplomu Pravnog fakulteta je verovatno okačio negde na zid da ga podseća šta je planirao da bude u onom“ drugom životu“. Možete zamisliti kako sam ga gledala kada sam pre nekoliko godina shvatila da linije koda za sajt Polovni automobili piše nesuđeni advokat koji živi od svog nekadašnjeg hobija.
Hobije doživljavam kao neka bočna vrata u hodniku našeg društvenog života iza kojih se krije neki drugi svet i neki potpuno novi ljudi. Često mi se dešavalo da moji prijatelji nemaju ista interesovanja kao ja, da ih uopšte ne privlače sve one stvari zbog kojih sam neopisivo srećna. Na pripreme za prvi polumaraton sam krenula sa kolegama iz kancelarije, na časove salse i školu fotografije potpuno sama, ali odlučna da ta iskustva ne propustim. Kroz sve te hobije sam shvatila da mi je život ispunjeniji, bogatiji za nova prijateljstva, i da sam puno napredovala trenirajući istrajnost, stpljenje i upornost. I to je donelo svoje benefite i na poslu – bila sam fokusiranija, sistematičnija i efikasnija.
Pored mojih starih prijatelja, vremenom sam se upoznala i sprijateljila se sa sjajnim ljudima sa kojima sam odlazila na trke i treninge, tražila dobre kadrove za svoje fotke po nekim skrivenim delovima grada, išla na večeri salse na kojima se satima igra. Bilo je zanimljivo kada sam te ljude počela da srećem i u potpuno drugačijem kontekstu – na konferencijama, poslovnim sastancima, predavanjima. I to je našoj saradnji i mom poslu dalo posebnu draž i često mi puno olakšalo stvari.
Kao što naše iskustvo i obrazovanje utiče na naš lični brend, tako i naša interesovanja i hobiji govore o tome kakvi smo ljudi, šta nas zaista zanima, kako ćemo se uklopiti u tim. Čak i kad naizgled nemaju nikakve veze jedno sa drugim sigurna sam da postoji ta „tajna veza“ između kvalitetno provedenog slobodnog vremena i učinka na poslu. I zato verujem svoje hobije i interesovanja treba da čuvamo i negujemo, uostalom nikad se ne zna kada mogu da nam preokrenu život za 180 stepeni.
.