Dvojicu Dušana, jednog Čavića i jednog Šaponju, spojila je početkom devedesetih godina prošlog veka ljubav prema pozorištu, a 2006. godine su pokrenuli zanimljiv video format pod nazivom „Marka Žvaka”.
Zašto baš to ime, to ni oni ne znaju, pa su na svom zvaničnom sajtu ponudili zanimljivo objašnjenje:
– Postoji više tumačenja šta zapravo znači Marka Žvaka. Čak će vam jedan član dvojca ispričati jednu, a drugi drugu priču o tome kako su dobili ime. Najpribližniji odgovor je da je pakovanje Orbit žvaka prodavanih na ulici oduvek vredelo manje-više jednu nemačku marku kao i da kvalitetna žvaka (priča) zaslužuje svoj brend (marku).
Njih dvojica su 2011. godine pokrenuli i svoju privatnu produkciju „Ciklotron“ kroz koju svakog četvrtka izbacuju novu emisiju, koja se bavi pitanjima „običnog, malog čoveka”. Za svoj rad su dobili mnoga priznanja i pohvale, a za sajt Poslovi Infostud otkrivaju čime su se bavili pre nego što su postali uspešni u svom poslu.
– Dve nedelje napornog rada na gradilištu – to je bio moj prvi posao – i baš sam ponosan na to. Vidite, ne mogu za sebe da kažem kako sam nešto vičan tim radovima, ali sam hteo da zaradim svoj dinar i vidim koliko je to teško. A ne znam da li ima mnogo težih poslova od onog na gradilištu jer treba to izdržati i fizički i psihički – kaže Čavić.
Prema njegovim rečima, radni dan mu je počinjao kad se oglase prvi petlovi, trajao je do kasno poslepodne, a radilo se po dosta jakom suncu i nije bilo nimalo lako i jednostavno izdržati sve to.
– Iskreno, posao na građevini je baš naporan. To zna svako ko je tamo proveo barem jedan dan. Neizostavan je fizički rad od sedam ujutru do pet posle podne, obrok koji se svaki dan sastojao od pola vekne hleba, 100 grama salame, i to gotovo uvek iste i jednog jogurta. Ipak, sve to zajedno naučilo me je koliko je važno raditi, steći radne navike i ceniti novac koji se zaradi – smatra Čavić.
Njegov imenjak, prijatelj, saradnik i kum, Šaponja, poslovni debi je imao u trgovini u kojoj se obreo, kako sam kaže, potpuno slučajno. Trebalo je to da bude jedan običan letnji raspust, uživanje na moru i sve što ide uz to, a pretvorilo se u prvo radno iskustvo, toliko značajno da ga se i danas rado seća.
– Bilo je to na leto 1990. godine u Zadru, na raspustu između osmog razreda i prve godine srednje škole, odnosno gimnazije. Ujak mi je „uvalio“ brdo običnih belih majica koje je dobio kao kompenzaciju za poljoprivredne proizvode koje nije mogao da naplati drugačije. Prihvatam posao u nadi da ću da okrenem neki laki keš. Po babinom savetu se pozicioniram na tezgi ispred riblje pijace jer – ko će da kupuje bele majice kratkih rukava ako ne ribari i njihove porodice. Prodavao sam ih 30 dnevno! Kinta je samo kapala i odlazila mahom na stripove. Bilo je top baš lepo vreme za mene, sjajno iskustvo kojeg se vrlo rado sećam – kaže Šaponja.
I jedan i drugi Dušan su složni u oceni da novac koji su zaradili na pijaci, odnosno na gradilištu nije bio toliko velik da su sa njim mogli da ispune sve svoje mladalačke hirove, ali je bio značajan u nekom drugom smislu.
– Ono što je mnogo veći dobitak od para je doživljaj ranog jutra na pijaci uz burek na tezgi i bleju sa ostalim prodavcima. Bili su tu sa nama i dokoni kupci, a svi zajedno činili su čarobni univerzum pijace. To je jedno neprocenjivo iskustvo za mene – kaže nam Šaponja, dok Čavić naglašava da ga je posao na gradilištu naučio da ima drugačiji odnos prema novcu:
– Kad zaradiš svoj novac, pomučiš se da do njega dođeš, a onda posle paziš na koji ga način trošiš. Prvi poslovi možda na neke ljude nisu ostavili značajan trag, a kod mene je baš suprotno – sve što sam te godine radio, kasnije mi je mnogo pomoglo u životu – zaključio je Čavić.
Pune dve decenije radio kao sportski novinar u nekoliko beogradskih i novosadskih medija i izveštavao sa velikog broja događaja, uključujući tri finala Lige šampiona. Voli da piše, specijalno intervjue i reportaže, a trenutno radi kao kopirajter i prebacuje se u svet digitalnog marketinga.