Menu
Kako danas izgleda posao arhitekte
Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Tražim posao
Petra Jovanović je svoju želju iz detinjstva sebi ispunila – postala je arhitekta. Ova dvadesetsedmogodišnja devojka kaže, da je od detinjstva maštala o tome. Imala je „oko“ za detalje i boje, talenat za crtanje i želela je „da posluša svoje srce“ i upisala je arhitekturu.
„Nisam toliko razmišljala o tome da li je to unosno ili nije, pošto se u tom trenutku maltene nije uopšte gradilo u Srbiji. Moji roditelji nisu bili za to, ali ja sam ipak bila uporna da upišem ono što volim“, kaže Petra Jovanović.
Tako je i bilo. Posle završene Gimnazije u Budimpešti, otišla je na prijemni ispit za arhitekturu na FTN-u u Novom Sadu. Kaže da nije bilo teško.
„Moja generacija (upis 2016.) je bila prva koja nije imala nikakvo crtanje na prijemnom ispitu, već je ceo bio baziran na pitanjima iz opšte kulture. Međutim, nije to bilo kakva opšta kultura, nego ona koja se oslanja na arhitekturu, muziku, književnost, likovnu umetnost. Bila su tu, takođe, i pitanja u vezi sa nacrtnom geometrijom, kao i i logičko prepoznavanje prostornih veličina. Prijemni nosi 60 poena, dok poeni iz srednje škole 40“, objašnjava Petra.
Međutim, za razliku od prijemnog, studiranje je bilo daleko zahtevnije.
„Daleko je teže završiti faks jer treba puno upornosti. Studiranje u drugom gradu samo po sebi je finansijski zahtevno, a pored toga, konstantno štampanje projekata, pravljenje maketa i odlasci na privatne časove su veliki trošak. Tokom studiranja najveći izazov su mi bili građevinski predmeti, jer na njima predaju profesori sa Građevinskog fakulteta, koji su neretko dosta očekivali od nas. Da bih položila te predmete morala sam da idem i na privatne časove i dajem velike sume novca na to, jer su u pitanju zadaci koje nije bilo tako lako savladati samostalno ili na vežbama, jer asistenti ne stignu uvek da se posvete svakom studentu ponaosob“, navodi ona.
Ipak, to je nije obeshrabrilo, Petra je završila osnovne stuje, a potom i master. Kako kaže, tu nije kraj, za posao arhitekte potrebno je imati i licencu koja se ne dobija po završetku školovanja.
„Posle završetka mastera neophodno je da imate radno iskustvo od minimum tri godine i da ste potpisani na bar dva projekta kao saradnik. Tek onda imate pravo da izađete na stručni ispit i polažete za licencu. Kao licencirani arhitekta možete biti potpisani kao odgovorni projektant na projektima“, objašnjava ova mlada arhitektica.
Da bi postala licencirani arhitekta Petra nije čekala, započela je potragu za poslom. I našla ga je. Navodi i da je važno tokom školovanja stvoriti kontakte. Prvim poslom, koji je radila od kuće, nije bila zadovoljna. A onda je usledilo iznenađenje.
„Prvi posao je bio od kuće, što se meni i nije toliko svidelo jer sam osoba kojoj je neophodno da bude sa ljudima. Međutim, nakon nekoliko meseci od zaposlenja, dobila sam poziv za razgovor u firmi, kojoj sam prethodno poslala svoj CV preko Infostuda! Tu radim i danas. Prijatno sam se iznenadila, jer nisam očekivala da će me pozvati, međutim tada sam shvatila da je neko prepoznao moj trud na fakultetu (učestvovanje na mnogim studentskim programima, dobar prosek i završene studije u roku), jer sam posle saznala da im se jako dopala moja biografija i portfolio“, priseća se Petra.
Prvi posao mladog arhitekte u projektovanju uglavnom bude iscrtavanje nekog postojećeg stanja, izlazak na teren i premeravanje, eventualno izbacivanje novih ideja jer, kako kaže Petra, stigli su „mladi i sveži mozgovi sa fakulteta“.
„Mladost je definitivno otežavajući faktor u našoj struci jer nemamo slobodu, ali ni iskustvo. Nekad može biti i prednost ako poslodavac traži radnika koji će raditi za manje novca, a posao ne iziskuje puno znanja i iskustva, te ga je lako savladati u kratkom roku. Mladi uglavnom imaju mentore, prosto ne možemo sami, bačeni smo u vatru jer posle fakulteta nemamo svest i uvid o realnom poslu i faktički krećemo od nule. Imamo mentore i to su stariji zaposleni sa iskustvom i licencom kojima je potreban saradnik na projektu“, objašnjava ona i navodi da tu počinju najveći izazovi.
„Napredovanje ide teško, a i konkurencija je velika. Arhitekata kod nas ima previše, i zbog toga nam opada cena, ne vrednuje se naš rad kao nekada. Kao mlada nada u nekoj firmi važno je da imate volju, petlju i da budete uporni. Pored toga, jako se ceni snalažljivost i pronalaženje načina da se reše problemi bez pomoći drugih. Iako su mentori tu, za neke stvari se, ipak moraš sam snaći. Takođe, važno je da se ne potcenjuješ, da se sam izboriš za sebe. Ispunjavanje svojih zadataka koje ti je nadređeni zadao je prioritet u odnosu na sve ostalo“, kaže Petra Jovanović.
Marko Biserčić je licencirani arhitekta sa dugogodišnjim stažom. Kaže da uživa u svom poslu iako nije, poput Petre, sanjao o tome da postane arhitekta. On je završio srednju Građevinsku školu.
„Za te četiri godine zavoleo sam stručne predmete u kojima nije bilo mnogo učenja, već više logike, crtanja i matematike koja mi je išla od ruke. Posle srednje škole upisao sam Građevinsko-arhitektonski fakultet u Nišu, smer Arhitektura i završio ga. Od tada do danas prošlo je mnogo godina. Prvi posao sam dobio u jednoj građevinskoj firmi u Kruševcu. Na razgovoru sam imao veliku tremu, ali na kraju zapravo ništa nije bilo tako strašno. Posle nedelju dana su me pozvali i rekli da se odmah spremim jer idem u Beograd da radim“, priseća se Marko.
Kaže da ga je tada život odveo na put na kojem se nalazi gotovo dve decenije i na kojem je i danas.
„Od početne plate sam u to vreme lepo zarađivao i živeo. Pošto se firma bavila i izvođenjem radova u nekom trenutku sam prešao sa arhitekture na klasičnog građevinca. Jos više sam zavoleo posao, zato što je uvek nesto novo i nije monotono. Na terenu se upoznaju drugačiji ljudi – mnogo više se komunicira sa radnicima koji su ponekad za saradnju veoma teški i treba im prići na pravi način“, objašnjava Marko.
Bez obzira na to što su se mlada Petra i iskusni Marko školovali i svoje prve poslove pronašli u različitim vremenima, oboje se slažu da iskustvo ima prednost nad talentom.
„Profesionalnost u poslu je, bez obzira na zadatke, na prvom mestu. Do sada sam promenio četiri firme, što možda i nije mnogo, ali sam u svakoj stekao veliko iskustvo i ostavio neki trag“, tvrdi Marko.
Ukoliko ste arhitekta, osim projektovanja, ovaj poziv nudi neke druge prednosti, odnosno, druge vidove profesionalnog angažovanja.
„Kao arhitekta, pored projektovanja možete raditi sa vizuelizacijama kao 3D artist, tu ima više kreativnosti i svakako više novca. Prednost arhitekte je ta što ima širok spektar zanimanja kojima može da se bavi: od profesora na fakultetu, preko inženjera, do umetnosti“, kaže mlada arhitektica.
Sa druge strane, ukoliko težite da budete projektant, put pred vama je, smatra Petra, teži.
„Najteže je izaći na kraj sa majstorima i ustajati svaki dan u šest ujutru. Šalu na stranu…pa možda mi najteže pada ta suvoparnost i “večnost” koja je potrebna da se izradi jedan projekat. Dok se sve struke uključe u projekat, dok to sve krene, pa razrada, ispravljanje, vraćanje, menjanje…sve to zna da oduzme puno vremena. Jednostavno, proces projektovanja baš ume da potraje. I da dodam, ti kao arhitekta koliko god dobro uradio neku stvar, jako se vodi računa da klijent bude zadovoljan – objašnjava Petra.
„Sada radim kao građevinac. Posao je dinamičniji i pruža više različitih mogućnosti“, dodaje Marko.
„Najlepši osećaj je kada se konačno preda projekat. Ili kada krene tvoj projekat da se gradi i realizuje, kada ugledaš „ono iz svojih crteža“, ali za to je potrebno mnogo vremena i strpljenja. Izdvojila bih ovde i kolege, ipak sa njima provedem polovinu svog dana. Pojedini ljudi koje sam na poslu upoznala će mi zaista ostati prijatelji za ceo život. Nema boljeg poznanstva nego sa nekim sa kim deliš istu strast ali i muku“, kaže Petra.
I Marko, posle gotovo dve decenije u poslu, iza sebe ima svoje „najlepše momente“.
„Vodio sam neke velike objekte koje su mi predstavljali pravi izazov. Kao na primer CTP u Kragujevcu od 20.000m2 koji je bio potrebno završiti za samo šest meseci. Izdvoji bih i objekat Lesnine u Novom Sadu ili Boysen za vreme korone od 40.000m2 koji smo završili dva meseca pre roka“, navodi on.
Kao mladi arhitekta nećete svakako biti plaćeni poput svojih iskusnijih kolega.
„Raspon plata za mlađe arhitekte je između 50.000 i 100.000 dinara, zavisno od firme i oblasti kojom se bavite. Smatram da živimo prilično skromnim životom. Sa današnjim inflacijom, teško ko uspe da se izbori sa cenama, kirijom… Kao mladi bez ili sa malo iskustva primorani smo da radimo poslove sa strane kako bismo zaradili dovoljno novca“, kaže Petra, dok njen iskusniji kolega Marko dodaje:
„Što se tiče plate sve zavisi od firme i samog položaja u njoj. Što su veći izazovi, veće su i zarade i bonusi. Tako da može pristojno da se živi, ali svaki posao mora da se zavrsi profesionalno“.
Prema javno dostupnim podacima, broj mladih koji žele da upišu arhitekturu u Srbiji je znatno veći od broja mesta na fakultetima. I to je trend poslednjih godina.
Za prijemni ispit na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, ove godine se prijavilo 630 kandidata, a prema podacima ove visokoškolske ustanove Osnovne akademske studije upisalo je 265 đaka. Na smer Integrisane akademske studije upisano je 75 kandidata. Podaci pokazuju da interesovanje mladih za arhitekturu u poslednjih 10 godina ne opada, a broj mesta za upis iz godine u godinu neznatno varira.
Na prvoj godini Osnovnih akadamskih studija 160 kandidata se finansira iz budžeta, a ostali plaćaju školarinu, dok se na prvoj godini studijskog programa Integrisane akadamske studije iz budžeta finansira 40 studenata.