Menu
Kako je Vida postala preduzetnički hit: Pokrenula biznis sa maskama, a onda napravila neobične knjige za bebe
Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Želim da napredujem u karijeri
Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Želim da napredujem u karijeri
Dok je završavala Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, ili nedugo potom osvajala zlato na državnom prvenstvu u triatlonu, Vida Medić nije slutila da će pre tridesete godine voditi uspešan biznis koji nema veze ni sa slikarstvom, niti sportom. Njena firma koja danas broji 15 zaposlenih bavi se izradom nesvakidašnjih knjiga za bebe „Mekiša“ koje već listaju na hiljade mališana ne samo u Srbiji, već i nekoliko zemalja u inostranstvu.
Vidino preduzeće „Hupa“, koje posluje u Bačkoj Topoli i proizvodi već peto izdanje slikovnica za najmlađe, zapravo je nastalo u vreme pandemije korona virusa i razvilo se iz prvobitne proizvodnje zaštitnih maski za lice. To su one maske koje su od 2020. do 2022. godine bile svojevrstan hit zbog desetine autentičnih šara, upečatljivog dizajna i materijala koji se razlikovao od svega drugog na tržištu. I tih meseci retko ko u Beogradu nije šetao barem jednu Vidinu masku.
– U pitanju je platno vrlo nalik papiru, ali koje može da se pere, ne može da se pokida, ima antibakterijska i antialergijska svojstva i otporno je na grinje. Vrlo je nežno, meko i prijatno na dodir. Za njega sam čula u vreme korone. Pijatelj koji se bavi trgovinom materijalima među mnogobrojnim koje je uvezao, imao je i ovaj vrlo skup, ali izuzetan. Palo nam je na pamet da bi mogli od njega da pravimo zaštitne maske za lice, ali potpuno drugačije od mora ponude na tržištu. I ne samo po kvalitetu, izgledu, šarama, već i po oblliku i funkciji. Napravila sam spisak svega što ta maska mora da zadovolji – da je višekratna i ne smeta dok se govori, da ne pritiska, da pod njom može da se diše i da se ne lepi za usne. Dugo smo mozgali, šili, krojili, crtali, diskutovali. Danima smo samo isprobavali dok nismo došli do kreacije, nalik origami figuri. Osmislili smo prelepe motive koje ćemo štampati, a pravili smo ih i za decu i odrasle. Svaka maska je imala pakovanje i uputstvo – kaže Vida za Infostud.
Pre nego nego što će Vidine „Neoma“ maske, kako je nazvala brend, potpuno preplaviti tržište, a mala fabrika u Bačkoj Topoli početi da ih proizvodi po 15.000 nedeljno, ništa nije nagoveštavalo ovakav uspeh.
– Sa maskama u cegeru išla sam od jednog do drugog kafića Knez Mihailovom, pokušavajući da pronađem kupce. Umesto novca, dobijala sam samo limunade. Nijednu masku nisam prodala nedeljama, a poslala sam stotine mejlova raznim firmama, poznatim kompanijama, nudila ih knjižarama, apotekama…I jednog trenutka je verovatno neko u lancu drogerija DM otvorio poštu koju sam poslala najmanje tri puta, pogledao instagram stranicu i konačno je stigla prva njihova porudžbina. Nedugo potom sklopila sam posao sa Delfi knjižarama, a zatim Narodnim muzejom i Muzejom savremene umetnosti. A kao višnja na torti bio je dogovor da radimo maske za Olimpijske igre u Tokiju. Oduvek sam želela da stignem na Olimpijadu, jer sam se godinama bavila triatlonom koji spaja plivanje, trčanje i biciklizam. Umesto mene tamo su bile moje maske. Nosili su ih Đoković, Milica Mandić, srpske odbojkašice, vaterpolisti – priseća se naša sagovornica.
Korona je srećom prolazila i Vida je, kaže, bila svesna da će i posao otići sa njom, pa je razmišljala šta može da radi sa svom opremom koju poseduje. Nije želela da ostavi na cedilu prijateljice, sestre, roditelje, sve ljude koji su radili sa njom i računali na tu zaradu. Znala je, kaže, kako je živeti u oskudici. Kao trogodišnja devojčica je sa roditeljima tokom Oluje izbegla iz Knina i odrastala u domu koju su roditelji za nju i tek rođenu sestru stvorili u neuslovnoj baraci na vojvođanskom salašu.
– Uprkos svemu, nikada me nisu sputavali da radim ono što volim, pa tako ni da upišem Likovnu akademiju. Nisu mogli da mi priušte skupe pripreme, ali nisam dobijala ni pridike kako od umetnosti ne može da se živi. Velikim trudom, i tokom Srednje umetničke škole u Novom Sadu odlaskom na nastavu u obe smene, spremila sam se sama i upisala studije na koje se teško „upada“. Šta god da sam radila, u to sam istinski verovala i radila kao da samo to postoji – otkriva za naš portal.
Tako odlučna da nastavi posao i posle pandemije i kreiranja maski, Vida je sastavila i spisak ideja. Prevagnula je ona sa knjigama za bebe.
– Imala sam sve što mi je potrebno. Materijal koji je ostao neiskorišćen, mašine za šivenje i štampanje. Osim toga, taj proizvod nije mnogo zastupljen na tržištu i analizom sam zaključila da nemam veliku konkurenciju. Želela sam da tim bude ženski i pronašla sam nekoliko ilustratorki sa kojima i dalje sarađujem. Svesna sam da je bilo očekivano da sama oslikam svoje knjige, ali sam znala da je za biznis bitno da nešto prepustim drugima, a da se sama pozabavim plasmanom, pregovaranjem, sastancima, promocijom…
– Voditi firmu, razvijati proizvod, procese, nije naivno, ali sve se dogodilo iznenada, a ja sam se u hodu snalazila. Mislim da sam energiju, fokus i upornost prenela iz sporta na preduzetništvo – kaže Vida.
„Mekiša“ je lane nastupio na sajmu knjiga u Beogradu, a zatim i u Bolonji. Naišao je na odlične kritike, što je uslovilo da vrlo brzo Vida sklopi posao za izvoz na nemačko tržište, a za njim i sa francuskim izdavačima. Trenutno traju pregovori za plasman u Ameriku. Pre svega toga, Vida je zaštitila industrijski dizajn, jer se, kako tvrdi nigde na svetu ne proizvode takve knjige – idealne za nežne bebine prste, od stranica koje se ne mogu pocepati, izgrickati, pokidati, meke na dodir, bezbedne i koje se mogu prati i iznova koristiti.
– Trenutno sam malo po strani ostavila slikanje i sport, ali ne planiram da odustanem. A postoji i spisak za naredne poduhvate, jer ne prestajem da razmišljam o novim idejama. Kod mene se potvrdilo da se trud i rad uvek isplate – poručuje je za Infostud ova mlada preduzetnica.