Jedan od najvećih izazova sa kojima se žene susreću je povratak na posao i vraćanje karijeri nakon porodiljskog odsustva. Problem usklađivanja privatnog i poslovnog ume da bude vrlo iscrpljujuć. Govoreći iz sopstvenog iskustva, najgori deo cele situacije (bar kako sam to tada videla) je bilo sve ono nepoznato što je čučalo u mraku i samo čekalo da me sustigne.
Elem, kad se broj dana preostalih do povratka na posao sveo na jednocifreni broj, kod mene su se polako susretale panika, uzbuđenje i neizvesnost od onoga šta me čeka. Ono u šta sam bila sigurna je da me sistem rada i obaveza neće sačekati onako kako sam ih ostavila. Normalno je da se sve razvija i menja i da mnogi zaključci neće biti više na snazi. Takođe, znala sam da će biti mnogo novih ljudi koje ne poznajem. A kao poslednja stvar, brinula sam kako ću uskladiti sve one potencijalne izostanke i bolovanja, kojih do tada nije bilo u toj meri.
Dan prvi – sleteli smo na Mars!
Dragi moji, u ovom podnaslovu nema ni trunke preterivanja. Prvi (od ukupno dva povratka sa porodiljskog) mi je bio kao da sam novozaposlena i da krećem skoro sve ispočetka. Prva novina je bila promena pozicije koja je usledila usled reorganizacije unutar firme i delimično promena zaduženja. Druga stvar je veliki broj novih kolega za koje niti sam znala ko gde radi, niti šta je čiji posao. A na sve to smo još i promenili lokaciju kancelarija, pa mi je i prostor bio potpuno nepoznat. Jedina stvar koja me je „držala na nogama“ je činjenica da mi je jako trebala promena i da mi je mozak vapio za izazovima koji ne uključuju pojam „dete“.
Dan drugi – polako sve dolazi na svoje…
Zapravo u prvih, recimo, nedelju – dve dana je sve polako dolazilo na svoje, navikla sam se na prostor i na kancelariju, na nove obaveze (koje su bile u načelu poznate, ali sam od kolega imala ogromu podršku pa je sve bilo malo lakše). Za ljude sam zaključila da nema smisla upoznavati sve odjednom, niti na silu pamtiti ko je ko, već kako budem sa kim sarađivala ili bar delila sto za vreme doručka tako ću ih i upoznavati. Trudila sam se na vreme da završavam obaveze, tako da na vreme mogu da krenem kući i da što pre budem sa svojom bebom. Mogu reći da je nakone mesec dana sve bilo kao da nisam ni odlazila i sve sam uspela da uskladim.
A onda se beba razbolela…
Bebu #1 je čuvala baka i kada se razboli nismo morali mnogo da odsustvujemo sa posla jer je ona bila u sigurnim rukama i znala sam da ne moram da brinem. Beba #2 je sa 11 meseci krenula u jaslice i nakon mesec-dva (inače u roditeljskim krugovima pojam poznat kao sezona bolesti novembar/mart) ja sam bila bolesna za dvoje. Čim se neko u kući razboli, odmah mu se i beba #2 pridruži. Ovo je značilo da sam odsutna sa posla kada sam ja bolesna, pa zatim ponovo kada je neko od dece bolestan. Kod mene je to izazivalo ogromnu grižu savsti, osećaj neodgovornosti i nesavesnosti. U našoj porodici je usledilo žongliranje – ko je kada sa kojim detom kod kuće, pa ko, kada i koga vodi kod lekara. sve te izostanke se trudiš da svedeš na minimum, pa onda kad dete još uvek pomalo šmrcavo krene u vrtić, pitaš se jel’ trebalo još da ostane kod kuće i tako u krug…
Podrška od ljudi za koje radiš je ključ uspeha u svakom smislu
Povratak mame sa porodiljskog odsustva zapravo nije ništa spektakularno, ni novo, ni neočekivano. Samo se meni činilo da je sad sve drugačije (jer u mom svetu zaista jeste bilo sve drugačije). Poslodavci su uglavnom spremni na to da će morati da računaju na koji izostanak više ali isto tako znaju da mogu da računaju na odgovornost, produktivnost i organozovanost. Vrlo se brzo vratite normalu, iako to ne izgleda baš tako na početu.
Ljudi sa kojima i za koje ja radim su meni ovaj proces u mnogome olakšali. Dali su mi do znanja da mogu da računam na njih za pomoć, da za nedoumice i probleme uvek imam kome da se obratim i da ništa nije nerešivo dok god se sa tim uhvatimo u koštac na vreme. Zapravo, uradili su ključnu stvar – našli su način da mi pomognu da zadržim svoje samopouzdanje jer je sve ostalo već bilo tu.