Menu
Keramičari: Posao težak i izazovan, ali od njega živimo kao gospoda i ne bismo ga menjali
Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Tražim posao
Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Tražim posao
Keramičar u Srbiji danas može da zaradi bolju platu od programera. Sa dva do četiri angažmana mesečno, može da mu ostane i do 3.000 evra u džepu. Ovaj zanat je sve više na ceni, a dobar majstor ima pogođene poslove i pola godine unapred. Zanatska odeljenja u školama, ipak sve su praznija, a ni šegrti se ne otimaju za dobre majstore. Sagovornici Infostuda, koji se ugradnjom keramike bave duže od decenije priznaju da je posao težak i izazovan, ali da od njega žive kao gospoda i da ga ne bi menjali.
Od ove školske godine keramičarski smer je dobio drugi naziv – polagač obloge, što je možda zbunilo roditelje i srednjoškolce, pa Srednja građevinska škola u Beogradu nije napunila odeljenje od 30 đaka.
Prema rečima direktora ove škole Radeta Zejaka, novi evropski standard kvalifikacija zanimanja napravio je zabunu, ali da će sada budući polagači obloga dobiti znanje iz ugradnje ne samo keramike, već i podloge od drugih materijala poput parketa, tarketa, mermera… Kako kaže, različiti materijali zahtevaju različite tehnike postavljanja.
– Ove zanatlije su izuzetno tražene i iako svaki zanat može i kroz praksu da se nauči, školovanje pruža mnogo šire stručno znanje. Ove godine smo zbog te promene naziva, međutim, imali oko 30 odsto manje upisanih đaka nego prethodne godine – svega oko 20. U još dvadesetak škola u Srbiji koje obuhvataju i područje građevinarstva ali nisu isključivo građevinske kao naša, za ovaj smer obuči se još nekoliko desetina učenika. U proseku, ukupno iz svih srednjih škola u Srbiji, godišnje oko 100 keramičara izađe na tržište rada – kaže Zejak za Infostud.
Kako objašnjava, prosečna zarada keramičara je oko 1.500 evra. Cena postavljanja pločica je oko 20 evra po kvadratu i to ne uključujući pripremu, hidroizolaciju i rad sa vodovodnim i kanalizacionim instalacijama.
Prema rečima keramičara Milete Petrovića, nastavnika prakse u Građevinskoj školi, od ovog zanata može lepo da se živi. Dobar majstor se, kako kaže, čeka mesecima. Neki od najboljih đaka na praksi, koji osvajaju i nagrade na takmičenjima, već tokom školovanja rade samostalno i zarađuju ozbiljan džeparac.
– Posao je danas teži nego ranije, jer su pločice koje se nude na tržištu mnogo zahtevnijih dimenzija i materijala pa se traže posebna znanja i tehnike. Kod renoviranja recimo kupatila ili kuhinje, najmanje 20 do 30 kvadrata treba da se pokrije pločicama, a najčešće je to dvostruko veća površina – kaže naš sagovornik i dodaje da se kvadrat pločica, u zavisnosti od vrste i dimenzija, kreće oko 40 evra. Na tržištu ima mnogo raznovrsnog materijala, pločica različitih veličina, a čak je radio i kupatila gde samo jedna pločica košta 500 evra.
Za popločavanje 30 kvadrata kupatila, kuhinje, terase ili hodnika, samo “za ruke”, u proseku treba izdvojiti oko 600 do 1.000 evra. Keramičar mesečno, tvrdi naš sagovornik, može bez problema da zaradi između 2.000 i 3.000 evra, radeći standardno dvadesetak dana, po sedam do osam sati dnevno.
– Samo postavljanje pločica može da se završi za tri do četiri dana, ali posao sa vodovodnim i kanalizacionim instalacijama, pripremni radovi i hidroizolacija zahtevaju dodatno vreme i troškove. Sređivanje kupatila, sa rušenjem i ostalim neophodnim radovima traje oko dve nedelje – kaže Petrović.
Kako objašnjava, nakon trogodišnjeg školovanja, kao i nekoliko godina intenzivnog rada na terenu, mladi keramičar može da se upusti u samostalan rad. Većina ovih zanatlija na terenu, međutim, rade bez diplome, a posao su naučili kroz praksu.
Svojim zanatom zadovoljan je i Marko Miljković koji je posle završene srednje Elektrotehničke škole, slučajno ušao u keramičarske vode.
– Počeo sam kao pomoćnik, neplanirano, ali imao sam sreće da radim sa odličnim majstorima i sjajnim ljudima uz koje sam mnogo naučio i shvatio da mi se posao dopada – priča Miljković za Infostud i dodaje da je u poslu duže od decenije, a pre nekoliko godina sa još trojicom prijatelja osnovao je firmu “Moj keramičar”. Pokrivaju Beograd i Pančevo, a njih četvorica obavljaju kompletno renoviranje od početka do kraja, ne samo postavljanje pločica, već hidroizolaciju, vodovodne, elektro i kanalizacione instalacije i pripremne radove. Mušteriji preostaje još samo da kupi sanitarije.
– U proseku jedno kupatilo kompletno uradimo za 12 do 15 dana. Mesečno nas četvorica uradimo tri do četiri adaptacija, kuhinja ili kupatila koja koštaju od 2.500 do 3.500 evra. Najkraći deo posla je samo postavljanje pločica. Doduše i to je nekada, na početku moje karijere bilo znatno jednostavnije nego danas. Sada ima bezbroj vrsta pločica na tržištu, kao i raznih snimaka na društvenim mrežama, pa mušterije često imaju nerealne zahteve. Najskuplje pločice sa kojima sam radio su u proseku 1.000 do 4.000 evra, a rekordne skupe su koštale 8.000 evra.
Keramičarske usluge u njihovoj firmi koštaju od 17 do 30 evra, a cenu određuje težina radova, kakav je projekat, veličina pločica, kao i da li je podloga pripremljena.
– Od materijala koristimo gips, lepkove za keramiku, razne silikone, masu za hidroizolaciju, dok od alata imamo mašine za sečenje, miksere, bušilice, brusilice… Da bi keramičar koji je izučio zanat mogao da pokrene posao, potrebno mu je oko 1.000 do 2.000 evra da opremi radionicu – kaže naš sagovornik i podvlači da od svojih “ruku” lepo živi.
– Uz prave savete od pravih ljudi, posao može da se nauči, ali je važna lekcija za svakog zanatliju da mora da ceni svoj rad, svoje ruke i kičmu – objašnjava Miljković i kaže da su najveći izazovi u poslu neobični zahtevi mušterija.
– Tu dame prednjače, imaju neobične ideje, pa im često nisu važni fizika, statika ni dinamika, samo estetika i da se preslika nešto što su videle na “jutjubu”. Kada to ne može da se primeni u konkretnom slučaju, takve zadatke odbijemo. Još je jedna pojava upadljiva poslednjih godina – često nas angažuju da popravljamo tuđe greške. To mi govori da je sve manje dobrih majstora i da će i ovaj posao biti sve više na ceni.
Sa druge strane, kako naši sagovornici podvlače, sve više “uvozimo” radnu snagu za građevinske poslove iz Kine, Turske, Indije, a naši dobri majstori čak ni nemaju razloga da odlaze u inostranstvo, jer su i ovde dobro plaćeni.