Nema mnogo onih koji, kad se pomene ime Miroslava Mute Nikolića, neće pomisliti na njegovo čuveno – „Ljudi, pa sve je to normalno“. To je ušlo u svakodnevni govor, postalo uobičajena fraza kojom se proslavlja svaki veliki uspeh ne samo košarkaša, već i svih drugih srpskih sportista.
Popularni Muta je još kao trinaestogodišnji košarkaš skrenuo pažnju na sebe, a zatim je kao trener Partizana i Budućnosti bio šampion Jugoslavije. Sa reprezentacijom do 20 godina je bio šampion Evrope, a kao deo stručnog štaba najbolje državne selekcije je osvajao svetsko i evropsko zlato. Sa istih takmičenja se vraćao i sa po jednim srebrnim odličjem, baš kao i sa Olimpijskih igara 1996. i 2016. godine.
Košarka je bila i ostala njegov život, još u ranom detinjstvu počeo je da živi od nje, a nešto pre toga je novac je zarađivao na razne načine. Pre svega, kako je otkrio za Infostud, radio je poljoprivredne poslove na njivi, da bi kasnije iskusio još neka iskustva, kako bi imao svoj dinar.
– Veoma rano sam počeo da zarađujem od košarke. Već sa 13 ili 14 godina sam dobio prve stipendije, jer su pojedini stručnjaci prepoznali moj kvalitet i nisam baš mogao da se bavim nečim drugim. Ali do tada sam već uspeo da obavljam nekoliko poslova. Recimo, redovno sam odlazio kod strica u Lovćenac kod Vrbasa i radio na njivi. Mi klinci smo krunili kukuruz i za to dobijali novac, a onda od tih para išli u grad. Bilo je dovoljno za sok, sladoled ili kokice – priseća se Nikolić.
Kao neko kome je sportski način života u krvi, proslavljeni košarkaški trener je uvek bio fizički dobro spreman i veoma jak, pa se nije libio i da radi kao fizikalac.
– Nešto kasnije, kad sam malo porastao, ali ne sasvim dovoljno da živim samo od košarke, istovarivao sam džakove cementa. Radio sam to po ceo dan. Praznio kamione i odnosio vreće na gradilište, a onda uveče, kad se završi sve, onako prljav samo trknem do kuće da se istuširam i pravac grad. Lepo je kad u tim godinama znaš da si sam stvorio neke pare. Te radne navike su mi kasnije kroz život mnogo značile – kaže Nikolić.
Nije tu kraj Mutinim poslovnim iskustvima. Naprotiv, dok nije stigla „prva ozbiljna lova“ od košarke proslavljeni stručnjak je do novca dolazio na razne načine, a zanimljivo je, kaže nam, i to što je često posao radio sa prijateljima, pa su delili i ono što se zaradi.
– U naše vreme nije bilo mobilnih telefona, mi smo po ceo dan bili napolju. Kao mali smo igrali klikere i krajcerice. To je ona igra kad u prašini povučeš liniju, a pobednik je onaj koji sa određene udaljenosti baci kamen najbliže toj liniji. Družili smo se, bili stalno zajedno, pa smo tako jedni drugima pomagali i kad je kasnije nešto trebalo da se radi. Bile su u to vreme veoma rasprostranjene omladinske zadruge i sećam se da su mnogi moji drugari radili razne poslove. Znam da su neki od njih čistili prozore, a ja sam im često pomagao i onda smo delili novac. Neko „pogodi“ neki posao, šta god to da je bilo, a mi drugi mu pomognemo i onda svako dobije svoj deo – objašnjava on.
Prvo kao košarkaš, a onda i vrhunski trener, Nikolić je proputovao gotovo ceo svet, odsedao u najboljim svetskim hotelima, ali i dalje dobro pamti spavanje u „hotelu Park“.
– Novac koji sam zarađivao u to neko rano doba nije bio dovoljan da se ode na more, ali jeste da se uveče izađe sa drugarima ili sa devojkom. A što se mora tiče, ne mogu da kažem da sam ga baš mnogo posećivao. Sa roditeljima nisam išao po hotelima nego kod prijatelja u Budvu, dok sam prvi put u hotel otišao kao igrač i to na Ohrid na neke pripreme – kaže Nikolić i priseća se spavanja na klupi u parku:
– Samostalno sam na more otišao tek sa 20 godina i to sam spavao u ‘hotelu park’ – onako malo na klupi u parku odmoriš i ideš dalje. Toliko se tada imalo, ali sam zbog toga naučio da cenim svaki dinar. Bili smo ponosni i srećni što smo uopšte mogli da dođemo na more, znali smo da smo to uspeli našim radom i osećaj je bio mnogo lep. Zato i mislim da je bitno da mladi što pre shvate koliko je važno da stiču iskustva i nauče da zarađuju svoj novac – poručuje Muta.
Foto: ATA Images