Na njivu po prvu platu!

Možda znate sve njegove medalje i zakucavanja. Možda ste imali i njegov poster na zidu. Ali, teško da ste znali da je Željko Rebrača, nekadašnji reprezentativac Srbije i deo one slavne ekipe: Divac, Đorđević, Bodiroga, Danilović, Paspalj…koja je na Evropskom prvenstvu u Atini 1995. godine osvojila zlatnu medalju, svoj prvi novac zaradio ni manje, ni više, nego u poljoprivrednom kombinatu. 

Ne zaboravlja se PIK „Prigrevica”

Praktično celog života Rebrača se bavi košarkom, bilo na parketu ili iza njega, a za sajt Poslovi Infostud otkrio je da je još kao dečak, sa 11 i 12 godina, išao tokom letnjeg raspusta u Poljoprivredno industrijski kombinat „Prigrevica” da čupa metlice sa kukuruza.

– To sam radio još kao dečak, tokom letnjeg raspusta, između petog i sedmog razreda osnovne škole. Pamtim da se ustajalo jako rano, u zoru, dolazio bi autobus po nas i onda smo odlazili u PIK Prigrevica da čupamo metlice – kaže nam Rebrača, koji se inače i rodio u Prigrevici, mestu u opštini Apatin.

– Ne sećam se stvarno kolike su nam bile dnevnice za taj posao, ali pamtim da sam za njih mogao da kupujem slatkiše i sokove do mile volje, a to me je tada uglavnom i zanimalo, jer sam još uvek bio dete. I sećam se da mi je bilo teško da ustajem rano, ali pamtim i danas taj osećaj kada sam, iako klinac, nešto radio i zahvaljujući svom radu i trudu i zaradio neke pare – priča nam Rebrača.

Eh da mi je televizor u boji

Sa nepunih 15 godina ovaj proslavljeni košarkaš počeo je u svom rodnom gradu i da trenira košarku, da bi se godinu dana kasnije odselio u Novi Sad gde je igrao za tamošnju ekipu „NAP”.

Seća se i koliko je bio ponosan na sebe kada je za nekoliko mesečnih stipendija koje je tamo dobijao kupio sebi televizor u boji.

– Bila je to 1988. godina, pojavili su se televizori u boji, znam da nisu bili nimalo jeftini u to vreme. Živeo sam sa dva cimera iz kluba u Novom Sadu. Ostalo mi je urezano koliko sam bio srećan kada sam kupio taj TV – kaže nam Rebrača.

On se baš u tom klubu sreo sa Aleksandrom Sašom Đorđevićem, pošto se popularni Sale Nacionale tu obreo služeći vojni rok. Taj susret olakšao je kasnije Željku prelazak iz „NAP”-a u KK „Partizan”, odnosno potpisivanje prvog profesionalnog košarkaškog ugovora.

– Drugačije je to bilo nego danas, mnogo manje novca je bilo u igri. Opet sam zaboravio koliko je iznosio moj prvi profesionalni ugovor, ali znam da sam od novca dobijenog za taj ugovor kupio sebi auto, ali to je bio oko 12 godina star Alfa Romeo – priseća se Rebrača.

NBA je svet za sebe

Košarka će ovog jugoslovenskog i srpskog reprezentativca odvesti u Italiju u kojoj je igrao za „Beneton” i „Trevizo”, zatim u grčki „Panatinaikos”, a onda i u američku NBA ligu u kojoj je promenio više klubova.

– Igranje u NBA ligi san je svakog košarkaša. Nije meni sećanje na taj prelazak iz Evrope u Ameriku vezano za ugovor i neki drastično veći novac, jer istine radi, iznos koji sam dobijao u Grčkoj i onaj u SAD i nisu bili ne znam koliko različiti. Tu je po sredi nešto drugo – taj sistem tamo je izuzetno striktan i po njemu jedino može i mora da se funkcioniše. U Evropi je ipak sve mnogo kreativnije i fleksibilnije – smatra Željko Rebrača.

Tokom svoje košarkaške karijere naš sagovornik osvojio je nekoliko puta i domaća prvenstva i Euroligu. Sa reprezentacijom Srbije i Jugoslavije dve zlatne medalje na Evropskim prvenstvima, jednu na Svetskom prvenstvu i srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Atlanti. Dobitnik je i individualnih košarkaških priznanja poput onog Najbolji igrač Evrope 1998. godine ili NBA Rookie All Star 2002.

Po prestanku profesionalne karijere, Rebrača se bavio uglavnom ugostiteljstvom i ulaganjem u nekretnine, da bi se poslednjih godina posvetio Košarkaškoj akademiji Rebrača. Pre nekoliko meseci izabran je i za predsednika Košarkaškog kluba Vojvodina.

Doprinesi kad god možeš

Kaže nam za kraj da i svojoj deci, ali i klincima koje uči košarkaškim finesama na svojoj Akademiji govori da je važno da još kao deca steknu radne navike.

– Ja, na primer, uopšte na taj rad u poljoprivrednom kombinatu dok sam bio dečak ne gledam kao na nešto teško, što sam jednostavno morao, već pamtim po tom osećaju da sam nešto uradio, doprineo roditeljima, da sam sam stekao. I zaista mislim da je važno da kao deca stičemo radne navike. Ne insistiram na tome da deca uvide vrednost novca, mi živimo u vremenima u kojima se sve kroz novac vrednuje, ne to, nego jednostavno da osete šta znači sam nešto napraviti, raditi, boriti se za nešto. Jer, svi mi se formiramo kasnije kao ličnosti na osnovu svojih borbi, potreba i ciljeva – zaključuje Rebrača.