Petar Peca Popović: Prvi novac zaradio dostavljajući mleko i novine

Karijera novinara, muzičkog kritičara, urednika i publiciste Petra Pece Popovića, duga je više od pola veka. Muzika i reč oduvek su njegov život i posao, prepoznatljiv je po kultnim časopisima jugoslovenskog roka, osnivanju magazina, TV i radio emisija.

Kako kaže za Infostudov serijal Moj prvi posao, tokom karijere imao je puno nezaboravnih susreta i intervjua. U životu je dobio priliku da bude deo izuzetnih kulturnih događaja Beograda. A u svetu pop i rok muzike, onog koga je sanjao da sretne ili vidi, to je i uspeo, a sa jugoslovenske scene zna apsolutno sve.

Da se zainteresuje za muziku podstakao ga je svojom pojavom i prvim albumom Đorđe Marjanović još 1959. godine. Njegov nastup i slobodno ponašanje na sceni odudaralo je, kako kaže Popović, od svega do tada poznatog.

Muzika i pisanje privlačili su ga odmalena, ostali obeležje čitave karijere, ali je prva zarada u životu došla na drugačiji način.

Prvu “platu” trošio na ulaznice za bioskop

Kako Peca kaže, on i njegovi drugari otkrili su kućnu dostavu pre šest decenija.

-To je bila zima 1961/1962. Nas nekoliko školskih drugova iz iste ulice Vajara Đoke Jovanovića, u kojoj danas nema dece ni naše škole, odlučili smo da ne zavisimo od roditeljskog džeparca. Obišli smo ceo komšiluk raspitujući se ko je zainteresovan da mu svako jutro na vrata budu doneseni mleko, hleb i štampa – priseća se naš sagovornik kako je zaradio prve pare sa 12 godina.

Kako navodi, ubrzo su sakupili desetak narudžbi.

– Puna tri meseca smo se pre polaska u školu, znači u 6 ujutru po mrklom mraku, okupljali po “dogovorenim smenama” i odlazili do „diplomatskog magazina“ na maloj topčiderskoj Zvezdi, gde smo kupovali bakaluk, a na kiosku štampu. Potom po spisku raznosili na adrese “klijenata”. Onda trčali kućama da pokupimo torbe kako ne bismo zakasnili na prvi čas. I po hladnoći, vejavici ili kiši. Vikendom smo “zaradu” trošili na bioskopske karte – dodaje Popović.

Prvi ga je “posao” naučio disciplini, tačnosti i odgovornosti. Kao i tome da onaj ko preuzme obaveze, nema pravo da odustane, niti da zbog okolnosti traži alibi da ne učestvuje. Ubrzo se dogodio i prvi novinarski angažman.

– U jesen 1964. godine, u prvom razredu X gimnazije, tada na Topčiderskom brdu, pravio sam nedeljne zidne novine o pop muzici. Za to je saznao Nikola Karaklajić, tada voditelj radio emisije „Sastanak u 9 i 5“ i došao da vidi to neobično glasilo i da se upoznamo. Inače, ideju za zidne novine vukao sam još iz osnovne škole. Naime, kao učenik šestog razreda OŠ „Branko Radičević“ na Topčiderskom brdu, nedelju dana pošto je Ivo Andrić osvojio Nobelovu nagradu, dobio sam peticu na pismenom o romanu „Na Drini ćuprija“ pa je nastavnica zamolila druga sa krasnopisom da taj rad prepiše na hamer papir velikog formata i okači kao zidne novine u hodnik škole. Bilo me je stid, ali radovalo da vidim kako učenici starijih razreda stoje i čitaju ono što sam napisao.

Šta je najvažnije za novinarski poziv?

Aprila 1967. godine, kao sedamnaestogodišnjak objavio je prvi tekst u listu “Gong” i za njega dobio novac. Potom ga čuvena Borka Pavićević pozvala da piše za “Susret”.

– Tada su o muzici pisali stariji koji je, po mom ubeđenju, nisu najbolje razumeli. Tu sam video neku svoju šansu – kaže naš sagovornik i dodaje da pamti kako je jula 1969. autostopom sam krenuo ka Londonu na koncert Rolingstounsa u Hajd parku.

– U Zagrebu u redakciji “Arene” podigao sam saradničku legitimaciju koja je omogućavala besplatno javljanje i slanje izveštaja iz svake evropske pošte. Ona mi je, istovremeno, otvarala ulaz u muzeje, stadione i neke koncertne dvorane. Za momka od 19 godina to je bila privilegija i izazov koga nisam uspeo nikad da se rešim.

Kaže da su za novinarski poziv najvažniji kompetentnost, poštenje, strast i žudnja za istinom. U svojoj novinarskoj karijeri najponosniji je na svoje saradnike. Sve ih je, kaže lično izabrao, a smatra da se kroz vreme pokazalo da su svi oni bolji od njega. U životu je, veli, imao čast da bude umešan u neke dobre I lepe stvari koje su se dešavale u Beogradu. I da sada to sve veseli njegovu starost.

– Bog mi je dao da se rodim u bolje vreme za novinarstvo. Sada bi bilo nemoguće proći sličan profesionalni put pošto nema takvih novina, nema takvog radija, a ni televizije više nisu kakve su bile. Nema tog entuzijazma ni snova. Kako danas naći urednike kakvi su meni bili Nikola Karaklajić, Duško Radović, Milan Vlajčić, Bogdan Tirnanić, Pero Zlatar ili Nikola Mirkov? Ko danas ima vremena i strpljenja za mlade početnike – naglašava naš sagovornik i dodaje da je nekada postojala logika ako želite da se bavite novinarstvom: prvo školske novine, omladinska štampa, zatim fakultet pa ozbiljna štampa ili elektronski mediji.

U vreme interneta, digitalnih medija, društvenih mreža i kupljenih diploma sve je drugačije. Moj savet je, ipak: verujte u sebe, gajite radoznalost, nastojte da se što bolje obrazujete. Bežite od “popularnih” i “uspešnih”, tražite časne i dobre primere u ovoj teškoj ali lepoj profesiji.