Menu
Vozači plaćeniji od doktora i profesora, a nedostaje ih oko 20.000
Autor - Konstantin Radulović | Tražim posao
Autor - Konstantin Radulović | Tražim posao
Poznavanje engleskog jezika nekad je prilikom konkurisanja za posao bilo smatrano za veliki plus, a danas je to obavezna stavka u CV-u koja se podrazumeva.Kako se razvija tržište rada u Srbiji, i posedovanje vozačke dozvole je sve češće taj obavezni uslov za dobijanje velikog broja poslova.
Tome u prilog govori i podatak da se od 2.662 oglasa objavljenih na sajtu Poslovi.infostud tokom 2023. godine u kojima su se tražili vozači, čak 58,2 % njih odnosilo na one koji imaju B kategoriju.
Bilo je među tim oglasima najviše onih čije su delatnosti bile dostava hrane, upravljanje taksi ili lakim teretnim vozilima, usluge ličnog vozača ili isporuka ličnim vozilom.
U takvom razvoju situacije na terenu, sasvim je i razumljivo što se pod radnim mestom vozača ne podrazumevaju samo oni koji voze javni prevoz i transport, već i komercijalisti, dostavljači, magacioneri, terenski radnici i zanatlije.
No, kada govorimo o vozačima u transportu, kao jednoj od važnijih delatnosti u privredi, njih ima, kako nam kaže direktor preduzeća „Srbijatrnsport, Goran Aleksić, oko 120.000. Transportnih kompanija je oko 7.000, dok je registrovano oko 240.000 kamiona u drumskom saobraćaju.
– Podaci koje je objavio Komitet za bezbednost saobraćaja govore da u ovom trenutku nedostaje oko 20.000 profesionalnih vozača. Njihovo školovanje je skupo, a problem u dobrom delu predstavlja i činjenica da više ne postoji obavezan vojni rok kroz koji su se takođe obučavali vozači. Uz sve to, treba naglasiti i da je dobar deo vozača otišao u inostranstvo u potrazi za većim platama – kaže Aleksić.
Kako on objašnjava upravo te veće plate u, recimo Nemačkoj gde naši vozači masovno odlaze, ne garantuju bolji život nego u Srbiji, a sami vozači toga nisu svesni.
– Recimo, vozači kamiona u Srbiji ovde mogu da zarade i do 2.000-2.500 evra mesečno, što je više nego što imaju lekari ili profesori, a u inostranstvu mogu da uzmu oko 5.000. Problem je samo što je tamo standard daleko veći, pa su i troškovi života, a daleko znad onih u našoj zemlji. Zato i ima onih koji se brzo vraćaju u Srbiju, pogotovo ukoliko su otišli sami, a ne porodično. Ali, čak i sa tim povratkom u zemlju, ponovo imamo manjak vozača. I to veliki – dodaje Aleksić.
Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima predvideo je da se starosna granica za C kategoriju sa 21 pomeri na 18 navršenih godina, a za D kategoriju sa 24 na 21 godinu. Naravno, potrebno je imati CPC sertifikat koji se stiče nakon polaganjem obavezne početne obuke.
– Problem nedostatka radne snage u transportu će početi da se rešava kada se počne uređivanje poslovnog ambijenta u sektoru transporta. Neophodno je formiranje komisije – operativno radnog tima za kreiranje i implementaciju mera u sektoru transporta. Izgradnja infrastrukture, nove strane investicije u Srbiji, povećanje zaposlenosti u privredi, otvaranje novih radnih mesta, priliv stranih radnika na rad u Srbiju, kao i novi planovi i projekti, objašnjava Aleksić.
Kao potvrda Aleksićevih reči je i podatak da se na poziciju vozača autobusa u velikom broju angažuju doseljenici iz Indije, Šri Lanke ili drugih azijskih zemalja, a njih ima i u kompanijama za dostavu hrane.
– Kod nas u kompaniji sve je više vozača koji rade na poziciji dostavljača, a koji dolaze iz inostranstva. Ima ih čak i sa Kube. Neki od njih voze skutere, neki automobile i ravnopravni su sa nama. Sjajni su vozači, odlično se snalaze u našim saobraćajnim gužvama i ne sećam se da je iko od njih imao neki problem u saobraćaju“, kaže nam Nikola, vozač angažovan u jednoj kompaniji za dostavu hrane.
Veliki broj onih, koji iz inostranstva dolaze u Srbiju da bi radili na poziciji vozača na platformama za dostavu hrane, dolaze preko kompanije „Inseko rent“. Primanja vozača koji imaju B kategoriju su daleko manja od onih koji imaju vozači kamiona, ali su sasvim pristojna.
– Kod nas postoje radnici iz velikog broja zemalja, poput Uzbekistana, Kirgistana, ali u poslednje vreme mnogo je onih iz Turske. Imamo sjajnu saradnju sa partnerima tamo, uskoro ćemo tamo otvoriti i predstavništvo , jer su se vozači iz Turske pokazali kao veoma dobri. Vredni su, odgovorni, a i nemaju problem da se snađu u beogradskoj saobraćajnoj gužvi. Zadovoljni su uslovima, plate su redovne, a od toga koliko rade zavisi i visina zarade, koja je svakako iznad republičkog proseka – kaže nam vlasnik pomenute kompanije, Stefan Šurlan.
Još jedan od našh sagovornika Nikola Jovović gotovo dve i po decenije radi kao vozač u Radio-Televiziji Srbije i zaljubljen je u svoj posao.
– U Radio Televiziji Srbije vozni park je u pogonu 24 sata dnevno, 365 dana u godini i naš posao je razvoz zaposlenih, ali i gostiju, kako sa televizije tako i na Radio Beogradu. Imamo priliku da razgovaramo sa ljudima iz raznih sfera društvenog života i to je veoma zanimljivo.
Nikola Jovović na terenu
Posao vozača jeste težak, jer nije jednostavno voziti ceo dan i potrebne su puna pažnja i koncentracija. S druge strane, veoma je dinamičan i zanimljiv, inače ga ne bih radio 24 godine – kaže Nikola Jovović i dodaje:
– Posebno je interesantno to što imate priliku da posetite mnoga mesta koja možda u privatnom životu ne biste uspeli. Primera radi, za potrebe emisije „Znanje i Imanje“ sam obišao mnoga domaćinstva u Srbiji i regionu i zaista sam uživao. Meni je posebno značajno što sam imao priliku da u više navrata odem i na Kosovo i Metohiju. Tamo sam dočekao Božić i Uskrs, što je posebno iskustvo.
Pune dve decenije radio kao sportski novinar u nekoliko beogradskih i novosadskih medija i izveštavao sa velikog broja događaja, uključujući tri finala Lige šampiona. Voli da piše, specijalno intervjue i reportaže, a trenutno radi kao kopirajter i prebacuje se u svet digitalnog marketinga.