Plivački treneri: Pedagozi i motivatori u vodi

Nema sumnje da je jedna od najpopularnijih aktivnosti kada je reč o dobrobiti po ljudsko telo, zdravlje i um, plivanje.

Poslednjih godina u Srbiji je primetan sve veći broj škola koje se bave obukom dece i odraslih u bazenima, a ključ u njihovom usavršavanju i stvaranju ljubavi prema vodi imaju upravo plivački treneri. Njihova uloga nije samo u učenju tehnike i kondicije, oni su mentori koji razvijaju samopouzdanje, dok u isto vreme mnogima pomažu da pobede svoje strahove. Kako izgleda njihov posao za Infostud pričaju plivački treneri Marko Mugoša i Marija Mišić.

 – U vodi sam od kad znam za sebe. Kada je došlo vreme, sa nekih sedam godina da se upišem na neki sport, nekako je bilo priodno da nastavim u okruženju koje mi je od malena dobro poznato. Tako sam krenuo na vaterpolo gde sam ujedno imao obuke, korekcije tehnike plivanja sa plivačkim trenerima – priča Marko Mugoša, instruktor plivanja za decu i odrasle u SC Tašmajdan koji iza sebe ima više od dvadeset godina trenerskog iskustva.

Prema njegovim rečima rad sa mališanima zahteva visok nivo strpljenja, posvećenost, pedagogiju jer, kako kaže, svako dete je drugačije, a neophodno je i prilagoditi metode podučavanja različitim uzrastima.

– Deca imaju različite motoričke veštine i svako ima neki svoj tempo napredovanja, ali deca su pre svega deca. Oni bi da se igraju za razliku od odraslih, koji bi da nauče i to što pre. Ako trener kroz igru ume da prenese znanje, onda je on umetnik. Teže je sa najmlađima dok je sa školarcima druga priča. Oni u tom uzrastu već imaju koncentraciju. U školi su se naučili displini, znaju da su greške sasvim u redu, da sve što nije dobro urađeno može da se ponovi – objašnjava Marko.

S druge strane, naš sagovnrik smatra da se treneri koji rade sa odraslim neplivačima suočavaju sa specifičnim izazovima, jer mnogi koji dođu u zrelijim godinama, imaju strah od vode.

– Odrasli su svesni svog problema i dolaze na bazen da ga reše. Neki bi da koriguju tehniku i poprave se, drugi bi samo da nauče da plivaju, a neki da pobede strahove. Posvećeni su i slušaju. Ali sa druge strane su i zahtevniji. Njih zanima sve, gde ide ruka, kako ide zaveslaj, svaki detalj. Odrasli neplivači imaju ogromne strahove i ako ne znaš da ih prepoznaš i koje tehnike i pristup da primeniš, zaista ume da bude teško. Jer ne ide napredak kod svakoga isto. Nekad nema rezultata jako dugo. I mnogi mladi treneri odustanu. Zato trener treba dobro da razmisli da li će se posvetiti radu sa decom ili sa odraslima– mišljenja je Mugoša.

– Moja preporuka mladim trenerima koji nisu trenirali vodene sportove pre fakulteta je da uporedo sa obukama koje drže, upišu master plivanje ili plivanje za odrasle jer će moći da rade na sebi i svojoj tehnici, što će kasnije moći da primene u radu i sa decom i sa odraslima. To će im značajno olakšati rad jer voda je specifična sredina – objašnjava naš sagovornik.

Privatne škole plivanja prva adresa za traženje posla

Kada je reč o pronalaženju posla, sportski klubovi, rekreativni centri i bazeni mesta su koja traže kvalifikovane trenere za različite uzraste i nivoe (početnike, rekreativce, takmičare).

– Potreba za plivačkim trenerima u Beogradu postoji. Ima dosta školica plivanja i dosta privatnih malih bazena koji su za obuke i prve korake sasvim dovoljni. Ne mora se u olimpijski bazen da bi se plivanje naučilo. Preporuka mladim trenerima je da nađu privatne škole plivanja, da ih kontaktiraju i ponude svoje znanje. Mislim da će im svako dati priliku da se pokažu. Važno je da budu vredni, da im ne bude teško i da uđu u vodu ako je potrebno i da umeju i budu strpljivi sa decom jer deca vole osmeh i lepu atmosferu – kaže Marko.

Mnogi imaju traumu od čuvenog „bacanja deteta u vodu“

Pored angažmana u nekom klubu ili školi, uvek postoji i opcija da se samostalno pokrene posao i upusti u neizvesnost preduzetništva za koje se odlučila naša sagovornica Marija Mišić, diplomirani trener plivanja iz Novog Sada. Ona je pre četiri godine u ovom gradu otvorila svoje sportsko udruženje Astra aquatics.

– Prvih godinu dana je bilo teško jer ono što otežava ovaj posao je svakako prostor. Ne može svako ko je postao trener plivanja da ima svoj bazen i optimalne uslove za rad. Mi zavisimo od usluga drugih bazena, bilo privatnih ili gradskih. Zakup je takođe bio skup. U početku sam se bavila obukom dece i odraslih. Zatim sam odlučila da se više posvetim odraslim neplivačima, plivačima i svima onima koji bi hteli da prosto usavrše plivanje. Dodatnom edukacijom i seminarima u zemlji i insostranstvu sam se profilisala. Učim i dalje svaki dan. Recept za uspeh je konstantan rad na sebi plus da daš maksimum kao trener i kao čovek – kaže Marija.

Do sada je različite vidove njene obuke prošlo skoro 400 polaznika. Najčešće se javljaju ljudi između 22 i 50 godina ali kako je plivanje veština koje ne poznaje starosne granice, Marija kaže da je najstarija učenica imala 70 godina.

– Najčešći doživljaj neprijatnosti sa vodom koji moji učenici navode je to čuveno bacanje deteta u vodu. Baš taj prvi konktakt sa vodom može da prouzokuje neki strah nakon čega oni dolaze u stanje mirovanja i ne razmišljaju o plivanju.  Onda dođu u neke godine, kada na primer, sa decom treba da se ode na more ili bazen. I tu nastaje „problem“ jer ne mogu zajedno sa njima da uživaju. Kada u tom trenutku odluče da se ponovo posvete učenju plivanja ja to vidim kao veliki lični uspeh jer su pobedili sebe – smatra Marija i navodi da je upravo ispunjenost i osećaj da ste nekome rešili „životni“ problem najlepši deo njenog rada.

– Odrasli koji su pobedli svoj strah uvek će vas se sećati. Plivanje  je bazični sport. Mišljenja sam da svako mora da ga nauči u određenom trenutku života. Samo je pitanje kada će se to desiti. Da li ćete to naučiti kao dete ili ćete doći u neke starije godine sa problemom kifoze, skolioze ….  vi morate ući u vodu. Ili zamislite da ste na plaži i vidite da nekome treba pomoć, a vi samo gledate i ne možete da pomognete. Da ne pričam da plivanje ima zdravstveno higijenski značaj. Čeličenje organizma, pravilno formiranje kičmenog stuba, flekisibilnost koja se dobija vežbanjem. Iz vode smo došli na svet i ona prirodno stvara osećaj prijatnosti – kaže Marija.

Kao i njen kolega, smatra da  je mnogo lakše baviti se profesinolano sportom koji si trenirao u mladosti.

 – Sigurno je da je jednostavnije, a nekako se i podrazumeva da to što ste trenirali volite. Lakše je i jer je spremnost organizma za taj sport već prisutna. Na fakultetu potom napismeno dobijate ono što su drugi treneri radili sa vama. Moje lično mišljenje je da ne može da bude dobar trener neko ko ne živi svoj posao. Druga stvar, nas nema puno. U mojoj generaciji je na ovom usmerenju bilo samo nas četvoro. Ovo je usko specijalizovani posao i po meni je takva vrsta posla uvek bolja – poručuje Marija.  

Da bi neko u našoj zemlji postao plivački trener, potrebno je da ispuni nekoliko ključnih uslova koje definiše Zakon o sportu i Pravilnik za izdavanje dozvole za rad sportskim stručnjacima i stručnjacima u sportu. Dozvola za rad se izdaje na 3 godine, a nadležna institucija za idzavanje dozvole za rad trenerima je Plivački savez Srbije.