Posao Etnologa: od terenskog rada do muzeja, arhiva, naučnih institucija…

Zanimaju vas ljudske različitosti, izazovi koje nosi savremeni svet, mitovi, rituali, neverbalna komunikacija ili recimo popularna kultura? Sve ovo, kao i mnoge druge sfere života izučavaju etnolozi – antropolozi, a kod nas se to zvanje stiče nakon završenih četvorogodišnjih studija na Filozofskom fakultetu.

Iako je u novije vreme primetan pad interesovanja za društvene nauke, odeljenje za etnologiju i antropologiju, godišnje upisuje 50 studenata. Gde se zapošljavaju mladi sa ovom diplomom i kakve su im šanse za pronalaženje posla, za Infostud pričaju dr Bojan Žikić, redovni profesor na ovom fakultetu i kustoskinja Etnografskog muzeja mr Tatjana Mikulić. 

Ljubav prema čitanju, znatiželjnost, radoznalost, zainteresovanost za društvene pojave i procese i načine na koji ljudi žive, osobine su koje bi kod sebe trebalo da prepoznaju oni koji žele da upišu ovaj studijski program, smatra profesor Žikić.

– Dobri etnolozi moraju da budu otvoreni i za prošlost i za sadašnjost, da ih zanimaju kako su stvari izgledale, ali i kako danas društvo izgleda i u kom pravcu ide – objašnjava on. 

Ovaj smer godišnje upisuje 50 studenata, a prijavi se između 25 i 45. Međutim, sva mesta se popune onim kandidatima koji na Filozofskom fakultetu nisu uspeli da upišu željeni studijski program. Većina studije završi u roku, a kada je reč o mogućnostima za posao, profesor Žikić navodi koje su.

Samostalnost u poslu kao najveći benefit

– Mi smo u potpunosti istraživački orijentisana grupa. Ne postoji program koji bi naši studenti po završetku studija mogli da predaju u osnovnim i srednjim školama. Dakle, zapošljavanje je moguće na fakultetu ili u naučno istraživačkim ustanovama, muzejima, domovima kulture – kaže Žikić i objašnjava da su druge dve pozicije naročito primamljive ljudima koji žele da se vrate u mesta gde su živeli pre studiranja.

– Dešava se da se studenti koji nisu iz Beograda vrate kući i tamo potom zaposle u muzejima i domovima kulture, u bibliotekama. Praksa pokazuje da često napreduju i do rukovodećih pozicija – kaže Žikić i dodaje da se posao može naći i pri nevladinim organizacijama, dok je najteže „uhlebiti“ se u državnim ustanovama.

– Daleko od toga da je za prosečnog studenta blistava budućnost po pitanju zaposlenja, ali nije ni mračna. Pre ili kasnije, svi nađu posao – smatra Žikić. Kao najpozitivniju stranu ove profesije, on navodi samostalnost u radu.

– Neko više voli rad na terenu, drugi iz kancelarije, ali svakako sami biraju projekte na kojima će raditi – kaže Žikić.

Izložba – nejkreativniji deo posla u muzeju

Koliko je ta autonomija prisutna u muzejima i šta može da očekuje neko ko se zaposli u ovim ustanovama kluture, objašnjava mr Tatjana Mikulić, kustoskinja Etnografskog muzeja.

– Iz moje perspektive mogu da kažem da je posao veoma raznovrstan. Imate slobodu da radite šta želite. To sad deluje utopijski, ali zaista može da se organzuje tako. Da li ćete se baviti izložbom, proučavati zbirku, pisati stručan ili naučno popularan tekst, postoji čitav spektar mogućnosti – objašnjava naša sagovrnica.

Za nju je najkreativniji vid bavljenja poslom u muzeju, izložba.

– Svakako da je izložba neka kruna rada. Jer, šta god da radite u zbirci, koji god predmet da proučavate, da li jedan ili više, ili kontekst u kome se nešto dešavalo, to se vidi kroz izložbu. To je momenat kada možete da sarađujete sa dizajnerima, scenografima, ljudima iz najrazličitijih sfera koji mogu da vam pomognu – kaže Tatjana.

Da muzejski zidovi ne moraju biti uvek prostor za postavku, pokazuje i njena izložba „Šumadijska suknja 1860 – 1960“ koja je bila smeštena u jedini ženski zatvor u Srbiji, u Kazneno – popravni zavod u Požarevcu.

– Ideja je potekla od vesti koju sam pročitala u novinama, a to je da je zatvorenicama odobreno da nose suknje. S druge strane one su publika koja verovatno retko ima priliku da dođe u muzej. Takođe, u zatvoru imaju šivaonu u kojoj svakodnevno šiju različite stvari i to, inače, odlično rade – smatra Tatjana.

Ona objašnjava da je šumadijska suknja napravila preokret u nošnji jer su do tada žene u Srbiji nosile dugačku košulju pa preko zubun i pregaču. Od 19 veka suknja kod nas ulazi u modu. Prvo je prihvataju mlade žene u gradu, pa one na selu. Prvobitno je bila do članaka, a vremenom se skraćivala. 

– Održali smo nekoliko radionica i predavanje i sve to je naišlo na odličan prijem. Imala sam priliku da razgovaram sa njima, sećam se da mi je jedna zatvorenica prišla i rekla „Moja baka je imala takvu suknju“, a druga mi je pričala o nošnjama sa folklora – kaže Tatjana.

Kao anegdotu navodi to što novinari nisu znali u koju rubriku da smeste ovu vest. A još zanimljiviji podatak je da je prilog o izložbi emitovan i u emisiji Rikošet, koja se bavi crnom hronikom.

– Zbog toga kažem da je ovo posao koji ne poznaje granice. Plate možda nisu velike, ali rad u muzeju nosi svaki drugi vid bogatstva – zaključuje Tatjana.