Priča jedne babice: 50.000 porođaja i nebrojeno nezaboravnih trenutaka

“Nema lepšeg trenutka u ovom poslu od onoga kada tek rođenu bebu uzmeš u ruke i začuješ njen glasan plač”, kaže Biljana Peno Paunović, babica sa više od dve decenije iskustva u porodilištu, opisujući svoje zanimanje, koje voli najviše na svetu.

Trideset i dve godine, Biljana je zaposlena kao akušerska sestra u GAK “Narodni front”. Ova iskusna babica obavila je za to vreme neverovatnih 50.000 porođaja.

– Završila sam srednju medicinsku školu, smer akušerska sestra i nakon nekoliko meseci volontiranja u klinici u Višegradskoj, došla sam, tada preko Omladinske zadruge, u Narodni front. I tu sam, evo, već 32 godine. Za to vreme sam radila gotovo sve, od šaltera, tojest prijema pacijenata, pa do “krova”, kako mi, interno među sobom, volimo da opišemo rad onoga ko je prošao kroz sve segmente tog medicinskog sistema. Radila sam na različitim odeljenjima, pa i u šok sobi, ali sam oduvek želela porodilište. Koliko mi je teško bilo da napustim kolege sa kojima sa radila u šoku, toliko sam se radovala što konačno dolazim u porodilište, jer sam još kao devojčica odlučila da želim da budem babica i ništa drugo – kaže Biljana za Infostud.

Ona se prisetila i momenta kada je donela tu odluku.

– Mama i ja smo jednog dana prolazile baš pored “Fronta”, bila sam sedmi razred osnovne škole i razgovarale smo o tome ko zapravo porađa trudnice. Majka mi je tada rekla da to rade babice, a ne lekari, da su one glavne, naravno u situacijama kada se sve odvija prirodnim tokom. I tada sam odlučila da ću upisati školu za babice i da će to biti moj životni poziv. To mi se tada učinilo jako bitnim i odgovornim – seća se Biljana.

Pomozi mi da rodim sina

Nekada je, kaže ona, zaista tako i bilo. Ranijih godina, dok epiduralna anestezija nije ušla u upotrebu, a porođaj carskim rezom bio daleko ređi nego danas, babice su zapravo obavljale porođaj.

– Sećam se jedne situacije, dve žene leže u dva boksa, jedna do druge i čekaju da se porode. Jedna, koja već ima dve devojčice, počne da priča kako su joj na ultrazvuku rekli da je ovoga puta sin, ali ona je i dalje skeptična. Ja joj na to kažem: ”Dobro, zašto je bitan pol, važno je da je dete živo i zdravo”. Ona, međutim, na to kaže kako njen muž želi sina i kako joj je poručio da se, ukoliko rodi opet devojčicu, ni jedna ni druga ne vraćaju kući. Od pritiska i straha, zbog takvih njegovih reči, ta žena se u jednom momentu tokom porođaja, jednostavno paralisala. Niti čuje šta joj se govori, niti na bilo koji način sarađuje. U jednom trenutku, setim se ja našeg razgovora i kažem joj: “Ajde napni se, sigurno ćeš roditi sina”. I ona se osvesti, počne da sluša i zaista je i bio dečak. Toliko mi se zahvaljivala, blagosiljala, kao da sam ja zaslužna što je ona rodila muško dete – opisuje babica Biljana i dodaje:

– Ono što hoću da vam kažem je da je u ovom poslu izuzetno važno da razumete ženu, da probate, bez obzira na svu gužvu, da shvatite njene strahove, nade, uzbuđenja, stanje u kojem se nalazi – kaže Biljana.

Tokom svog bogatog iskustva, ona je, kako kaže, imala pregrš divnih, ali i teških trenutaka, poput onih kada mrtvorođeno dete treba da prođe kroz ceo postupak kao da je u pitanju živorođenjo, od kupanja do stavljanja tračice na ručicu. Srećom, više je bilo onih lepih, ponekad i komičnih situacija, ali nema dilemu da je radom u porodilištu, kako smatra, ispunila dušu, jer je svako dete bogom dato.

Svoju predanost poslu ilustruje činjenicom da se ne seća kada je ustala ujutru mrzovoljna zbog toga što mora da ide da radi, a posvećenost time što je za više od 30 godina imala samo dva trudnička i dva porodiljska bolovanja.

– Dešavalo se da koleginica i ja imamo 14 porođaja u smeni, nekada smo radile i u teškim uslovima, imale specifične situacije, ali ljubav prema ovom poslu uvek bi pobedila – kaže nam ova babica.

Porađala je Biljana i u liftu, u hodniku, pred publikom…Drugim rečima, u različitim situacijama. Evo nekih koji će joj zauvek ostati u sećanju:

– Bilo je zaista svega. Sećam se kada mi je porodilja kojoj sam podviknula da mora jače da se napne, jer u protivnom se nikada neće poroditi, odgovorila:”Pa za šta ti onda primaš platu”. Ili slučaja kada je sa jednom mladom ženom, u sred noći, stigla cela uža i šira familija. Pitam ja nju može li da krene sa mnom do prvog sprata, do porodilišta, ona odgovori da može. Kako smo krenule tako je počela da zapomaže da se porađa. Pošto se sve desilo munjevito, ja uzmem pokretni krevet sa hodnika i krenem tu na hodniku da je porađam. Sve je prošlo u najboljem redu. Kada je beba “izašla”, začuo se jak aplauz. Okrenem se, i tek tada shvatim da nas je sa velikom pažnjom, sve vreme, ćutke posmatrala cela njena porodica – prenosi nam samo neka od iskustava iz svoje bogate karijere babice.

Učila sam posao od najboljih babica

Ponosna je na to što nije pravila nikakve velike greške, a posao je, kaže, učila od najboljih.

– Ipak pripadam nekom davno prošlom vremenu, danas je u zdravstvu previše administracije, previše upisivanja, popunjavanja i to troši i energiju i vreme. To je dosadniji deo posla. Takođe, danas se žene mnogo više porađaju na carski rez, koji obavljaju lekari, pa možda mnogi nisu ni svesni uloge babice, koja je svakako veća kada je prirodni porođaj u pitanju. Sećam se da sam čuvenoj Zorici Stojanović, u to vreme kada sam ja počinjala, najiskusnijoj i najboljoj babici u “Narodnom Frontu” bila bukvalno šergt. Tako sam učila posao i zaista me je nesebično naučila svemu što znam – kaže Biljana.

Ističe da su lekari i sestre nedovljno plaćeni za svoj rad, ali bez obzira na sve okolnosti nikada ne bi promenila profesiju. I da može, sve bi ponovo isto.