Prodavao sam benzin, lova je samo kapala

Nekada je Marko Vidojković bio najčitaniji srpski pisac „mlađe generacije“. Sad je već ušao u srednje godine, pa ga čitaju i oni duplo mlađi od njega. Pored pisanja odličnih romana, javnost ga je upoznala i kao izvršnog urednika srpskog izdanja „Plejboja“, direktora „Maksima“, televizijskog voditelja, sjajnog kolumnistu, a on voli i da se bavi muzikom.

I za Novu godinu radno

Za sajt Poslovi Infostud Marko otkriva kako je kao dvadesetogodišnjak imao posao od kojeg je odlično zarađivao, iako to nije dugo potrajalo. 

– Zima ’94 godine, a ja na ulici prodajem benzin. Sećam se dobro, ugao Cara Dušana i Višnjićeve. Pamtim da je ona bolja „čorba“ koštala 2,2 dinara, odnosno u to vreme isto toliko nemačkih maraka, a ona zelena, rumunska 1,8 dinara. Iskreno, ubijao sam se od para. Dnevno sam bio „dobar“ i po 50 maraka“. Verujte, to je tada bila preozbiljna lova – priseća se Vidojković.

Posao je, kaže nam Marko, išao toliko dobro, da je u to vreme na „svom ćošku“ imao i veliku konkurenciju, ali da je potražnja za benzinom u to vreme u Beogradu bila toliko velika da je svako mogao da dobije svoj deo kolača. I to prilično dobar deo.

– Tu na tom mestu gde sam prodavao benzin smo bili nas trojica benzindžija koji smo radili svakodnevno i uglavnom su nam dolazili oni sa boljim automobilima. Bilo je Mercedesa, BMW-a, Audija…Mušterije su bile stalne, bile su zadovoljne benzinom koji smo prodavali jer je bio povoljniji nego na pumpama, i svi smo sjajno prolazili. Kao ilustraciju za sve to reći ću samo da sam čak i Novu 1995. godinu dočekao tu na ulici i dobro sam zaradio. Baš dobro – navodi on.

Snažan miris benzina

U to vreme, mesečna primanja u Srbiji nisu bila veća od desetak evra, što znači da je Vidojković dnevno zarađivao više od nečije plate, zbog čega mu je i žao zašto taj posao nije potrajao duže.

Kako kaže, prodavanje benzina je imalo i svoje loše strane, ali finansijski momenat je sve to uspešno mogao da nadomesti, a onda ga je jedan nesrećni slučaj sprečio da ovaj „biznis“ još više razvije.

– Bili je to pravo ludilo. Imao sam para koliko hoćeš, ali nisam mogao da se oslobodim smrada benzina jer sam po ceo dan ustima „sisao čorbu“ kroz crevo. Tako da gde god se posle pojavim – svi znaju šta radim. Inače, mi smo iz velikih buradi sipali u metalne kante ili u balone od po pet litara, a za ove sa plićim džepom smo imali  flaše od litar i po ili dva. To sam radio sa tečom moje tadašnje devojke i zaista je bilo super. Nažalost, to nije mnogo potrajalo. Devojkin ćale i teča odu negde na sever Vojvodine po novu turu benzina i prevrne im se kombi. Prospe im se sve što su uzeli i mi tada prestanemo da radimo. Tu je bio kraj mom velikom „biznisu“ – priča Vidojković.

Iskustvo slobodnog umetnika

Nakon tog „poslovnog kraha“  on je radio kao kopirajter, a onda je, po sopstvenom priznanju imao jedno od neprijatnijih iskustava – bio je slobodni umetnik. To je za njega bilo baš traumatično, jer je, pored toga što je uživao u slobodi, na kraju godine imao velikih finansijskih izdataka.

– Prvi zvanični posao, odnosno prvi put sam dobio radnu knjižicu 2004. godine u Life advertajzing agenciji, a tad sam već imao 29. godina. Jedno kratko vreme sam bio i slobodni umetnik, što je tek bilo posebna priča i posebno ludilo. Sećam se, odem da se prijavim za dobijanje tog statusa. Dođem, a žena koja uzima tu prijavu mi kaže: „Nemoj, zeznućeš se, sve će ti uzeti”. I nažalost, bila je u pravu. Jer, grad Beograd nam je plaćao sve doprinose do 100.000 dinara, dok smo na sve preko toga, porez plaćali sami., i to 30 odsto. Te 2012. godine sam zaradio 400.000 dinara, a 100.000 sam morao da platim na ime poreza. Verujte, moje iskustvo je takvo da je bolje da budeš na birou, nego da imaš status slobodnog umetnika – smatra Vidojković.

Svaki od ovih poslova koje je radio, Marko Vidojković je iskoristio da nauči nešto novo, stekne upornost i barem jednu novu veštinu, što mu je, kako zaključuje za naš sajt, mnogo pomoglo u daljoj karijeri.

Foto: STUDIO 64