Profesija pevač: Školovanje veliki plus, ali je bitnije da je muzika u krvi

Često se kaže da je ljudski glas najlepši instrument koji budi i najdublje emocije. Profesionalno školovanje može da počne već u muzičkoj školi, za ženske vokale od trinaeste godine, dok za muške nije moguće pre šesnaeste.

Iako diploma i stručno zvanje iz solo pevanja mogu da se steknu na Fakultetu muzičke umetnosti, ili nekom od umetničkih fakulteta, istina je da mnogi pevači uspešne karijere duguju pre svega talentu.

Takav je slučaj i sa našim sagovornicima, koji su za formalno obrazovanje odabrali druge profesije, ali jednoglasni su da im je muzika oduvek „u krvi“. Obojica su pevači u bendovima i iza sebe imaju više od dve decenije iskustva. Koliko je dobar glas presudan ili je za uspeh potrebno još „ono nešto“, za Infostud govore Srđan Jeremić iz rock grupe ProRock i pop pevač Boris Čolić.

– U mojoj kući se uvek slušala dobra muzika. Od opere, preko Led Cepelina, do dubrovačkih klapa. Majka je često išla na koncerte i dok sam bio baš klinac, uvek me vodila sa sobom. Tako da je njen uticaj neosporan. Takođe sam voleo da gledam muzičke spotove. Sećam se oduševljenja kada sam video Alisa Kupera sa kosturima. Igrom slučaja, Kuper je‚ 91` gostovao u Beogradu, na Sajmu. I ja naravno odem na koncert. I to je bilo to. Znao sam da u životu želim da se bavim pevanjem – priča Srđan.

Prvo je svirao u srednjoškolskom bendu, a onda je bas gitaru zamenio mikrofonom. Na pitanje da li se rok scena danas razlikuje u odnosu na vreme kada je on počinjao, odgovara potvrdno.

– Koliko god da su devedesete bile nesrećna decenija, postojao je bunt protiv tadašnjeg sistema koji se u rok muzici izuzetno osetio. Tadašnji bendovi su bili izuzetno kvalitetni. Takođe bilo je mesta, kao Božidarac i mala sala SKC-a koji su davali priliku mladim bendovima da se afirmišu. Danas, recimo, malo klubova želi „rock and roll“ izvođače – kaže Srđan.

Do korone jedini izvor prihoda mi je bio pevanje u bendu

Naš sagovornik je 2000. godine bio učesnik čuvenog 3K dur-a i stigao do finala. Ovo takmičenje značilo mu je u karijeri jer su nakon njega usledili mnogobrojni pozivi za gostovanja po Srbiji. Zanimljivo je da je bio i u užem izboru za pevača Generacije 5. Posle skoro tri decenije iskustva, mišljenja je da je u ovom poslu ipak najvažnija istrajnost.

– Ništa neće doći preko noći. Za uspeh je jednostavno potrebna “kilometraža”, ne samo talenat. Od trenutka kad uđeš u celu priču, važno je da nastaviš da se trudiš, stalno radiš na sebi i napreduješ. A kad krenu nastupi i publika, da shvatiš da li želiš da budeš na toj bini, da li se osećaš ugodno na njoj i da li imaš tu energiju. Ja binu volim i rekao sam, ako se desi jednog dana da izađem na nju, a bude mi svejedno da li sam tu ili u svojoj sobi, samo ću reći „hvala, to je bilo sve od mene“ – iskren je Srđan.

Od Rock’n’Rolla može da se živi

Iako je publika koja sluša rok muziku u Srbiji malobrojna, Srđan kaže da je ima dovoljno da od tog žanra može da se živi.

– Izuzetak je možda neki baš tvrđi zvuk, jer teško da ćete samo sa pesmama Slejera, Metalike i Pantere napuniti klub. Ali naš repertoar su i Ramštajn i Dipeš Mod, Bili Ajdol, Šer, Kejt Buš, ZZ Top i to ljudi vole da čuju. Do korone meni je pevanje u bendu bio jedini izvor prihoda. Imali smo svirke skoro svakodnevno. Međutim, mnogi ugostiteljski objekti su se zatvorili pa smo u međuvremenu našli stalne poslove. Kada je krenulo otvaranje morali smo bukvalno da krenemo od početka. Sve se srećom vraća u normalu tako da svirki ponovo ima dosta – kaže Srđan. U svojoj karijeri najponosniji je što su on i ostatak benda ProRock ostali dosledni svom zvuku i što nisu, kako kažu, otišli „trbuhom za kruhom“. To je i savet koji bi dao svima koji žele da se pevanjem bave. Blek Džordž, klub Fest u Zemunu, Kuglaš samo su neka od mesta gde možete uživo čuti Srđana i ProRock.

Direktor koji peva iz hobija

S druge strane, popularnost pop muzike u Srbiji ne jenjava. Boris Čolić je u pevačkim vodama od svoje sedamnaeste godine. Kao neko ko je iz muzičke porodice, jer mu je i majka pevačica i sad već godinama nastupaju zajedno, kaže da je to logičan sled okolnosti. Svoje početke vezuje za 2003. godinu.

– Tada sam imao prvi nastup sa svojim klavijaturistom sa kojim radim i dan danas. Sledeće godine sam prvi put nastupao na Budvanskom festivalu, a nakon toga nastavio da pevam po kafićima. Posle radijskog festivala 2006. godine sam shvatio da jednostavno estrada nije za mene i da želim da se pevanjem bavim na ovaj način koji to radim i danas, iz hobija – kaže Boris, koji je zaposlen na poziciji direktora prodaje jednog trgovinskog lanca.

Smatra da su dobar i školovan glas uvek prednost, ali da u ovom poslu igra i neki drugi kec. 

– Prvo, bitno je da voliš ovo što radiš. Pevanje je između ostalog javni nastup gde se sa publikom pravi interakcija. Smatram da je to moj najveći adut, taj odnos koji imam sa ljudima koji dođu da nas slušaju. I to me lično najviše i ispunjava, dobra atmosfera koju pravimo i kad vidim njih kako uživaju – kaže Boris.

Kao i svaki posao i ovaj ima i lepih i manje lepih strana.

– Najteže mi padaju putovanja i što sam stariji to mi je sve napornije. Naročito putovanja posle svirki, kad se u neko doba noći sve završi, pa se umoran vraćaš. To znači i manje zajedničkog vremena za svoje najmilije. Ali sve je stvar dobre organizacije, balansiranja, podrške i pre svega razumevanja. Ta vrsta posla jednostavno je takva – kaže Boris. On dodaje da mu je bavljenje muzikom omogućilo da ima svoj dinar još od studentskih dana.

– Zahvaljujući honorarima mogao sam sebi da platim školovanje i da ne budem nikome na teretu. Smatram da može pristojno da se živi od ovog posla. Kao što se kaže da dobrih radnika nikad dosta, tako mogu da kažem da isto važi i za dobre bendove. Ima mesta za sve koji poseduju kvalitet – tvrdi Boris. Ako biste rado čuli Čoline pesme, Parni Valjak, Džibonija i proverili kakvu atmosferu pravi kad stane za mikrofon, neka od mesta na kojima nastupa su Izlog, Velvet, Vagon Victoria, kafe Vronski.

– U ovoj profesiji svako sam trasira put, odnosno određuje kako će razvijati karijeru. Treba slediti svoje snove i po meni, najvažnije je da izvođač peva ono što voli. Novac će doći. Ko se prepoznaje u ovome, mislim da nema razloga da brine – poručuje Boris.