Restauratori konzervatori: Privilegija je što najveća dela kulturne baštine prolaze kroz naše ruke

Oslikavali su ih najveći majstori vizantijskog stila i osam vekova pre nas, a mi danas imamo priliku da uživamo u njihovoj lepoti. Najlepše freske srednjevekovnih srpskih manastira opstaju dobrim delom zahvaljujući baš njima – konzervatorima restauratorima. Kada je potrebno, verno prate i obnavljaju poteze starih umetnika.

Znaju, međutim, i kada je najbolje samo sačuvati ono što je vremenu dosad odolelo. Privilegija ovog poziva je što u rukama imaju najveća dela nacionalne kulturne baštine, kojima kroz svoj rad čuvaju i produžavaju život. To im je ujedno i najveći izazov – da ih sačuvaju za generacije i generacije posle nas.

Miodrag Stanišić je restaurator konzervator i deo tima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika. Završio je Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, smer konzervacija i restauracija slika i umetničkih dela na papiru, a oblast u kojoj danas radi je slikarstvo.

Stižemo do svakog spomenika u Srbiji

Objašnjavajući kako izgleda njihov posao Miodrag ističe da im je zadatak da dođu do svakog spomenika u Srbiji.

– Posao je vezan isključivo za državne i projekte međunarodnih institucija, poput UNESKO, pojašnjava Stanišić i dodaje:

– Bavimo se zaštitom i restauracijom nepokretnih i pokretnih kulturnih dobara. Na primer, restauracija slikarstva u Sopoćanima ili Đurđevim stupovima.

Zavodi za zaštitu spomenika, na lokalnom ili državnom nivou, su najčešći poslodavci. Nekada restaruratori konzervatori nisu direktno zaposleni u ovim institucijama, već kroz projekte koje finansiraju međunarodne institucije, rade zajedno sa zavodima na zaštiti nekog kulturnog dobra.

– Polažemo državni ispit u okviru zavoda ili Narodnog muzeja i posle njega smo po zakonu stručni da i privatno vodimo računa o umetnosti. Ali nema puno slučajeva da se neko privatno bavi ovim pozivom. Neophodna je godina staža, vlastiti projekat. To još nije zaživelo u privatnoj praksi, uglavnom svi radimo za državu, objašnjava Miodrag.

Ovaj posao zahteva sigurnu ruku, strpljenje, ali i zavidnu kondiciju

– Radimo na terenu i pre izlaska na lokaciju moramo da prođemo treninge i dobijemo potrebne dozvole, kao što je dozvola za rad na visini. U Sopoćanima je, na primer, skela bila visoka 15 metara, objašnjava Miodrag uz opasku da nije lako stajati na jednoij nozi dok se radi na freski.

Pa, ipak, brzo dodaje da kvalitet i značaj koji ima profesija za kulturu na kraju nadomeste sve muke. Njihov posao je i da stručno procene koja će se procedura primeniti na kom umetničkom delu – da li će se restaurirati ili konzervirati i kojom metodom.

– Najzahtevniji posao mi je možda bio na Rimskoj palati u Nišu, kaže Stanišić. – Freske iz 4. veka su bile dugo pod zemljom. Bilo je mnogo mozaika koje je trebalo obnoviti i radilo se na otvorenom terenu. Umorite se, bio je baš zahtevan posao. Međutim, to mi je ujedno bio i jedan od najlepših zadataka.

Stanišić ističe da je zaštita umetnosti dosta stresan posao.

– Morate da pazite da ne napravite grešku. Fizički napor i odgovornost su verovatno najveći izazovi ovog posla, smatra Miodrag.

Najlepšta stvar je neverovatna prilika da se zaista uživa kako retko ko ima priliku. Privilegija je da u svojim rukama držimo artefakte koje nikada verovatno ne bismo mogli tako da vidimo i doživimo, kaže on i dodaje:

– Uz to obilazimo nesvakidašnje predele i terene. Nije to turističko putovanje. To je emotivan doživljaj koji ima i snažan etički momenat, priznaje Miodrag.

Plate možda nisu glavni adut da bi se neko opredelio da život posveti očuvanju kulturnog blaga. Na nivou su proseka, ali zaradu na kraju meseca uvećaju dnevnice i učešće u projektima raznih međunarodnih institucija.