Menu
Sanja Jakovljević, Beorol: Od pranja šoferšajbni do višemilionskog posla
Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Tražim posao
Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Tražim posao
Sanja Jakovljević danas rukovodi firmom koja ima 400 zaposlenih i godišnji promet od oko 30 miliona evra. Suvlasnica je i direktorka porodične kompanije za proizvodnju molerskih valjaka i četki Beorol, koju već dve i po decenije vodi sa bratom i jednim poslovnim partnerom.
Njena preduzetnička priča počela je prodajom četki i valjaka, a onda i njihovim šivenjem u porodičnoj garaži. Za Infostudov serijal Moj prvi posao otkriva na koji način je zaradila prvi novac u životu i koliko joj je to tada značilo.
– Radila sam preko Omladinske zadruge razne poslove tokom srednje škole, kao i većina mojih vršnjaka koji su u tom dobu želeli da zarade neki džeparac. Tako sam jedno leto prala stakla na automobilima, na benzinskoj pumpi, da bih mogla da platim letovanje. Prošlo je mnogo vremena od tada, ne sećam se tačno koliko smo zarađivali, ali se sećam da je bio solidan honorar za srednjoškolca. Mogla sam od tih para da platim more, odnosno da kupim sebi ono što mi je bilo potrebno za letovanje, mislim na neke krpice i slične stvari. Jedno leto smo išli i na branje višanja u neku poljoprivrednu zadrugu, opet preko Omladinske zadruge. Prodavala sam neko kratko vreme i knjige u školskoj prodavnici – seća se Sanja koja je i kasnije, nakon završenog Ekonomskog fakulteta, nastavila da se bavi nekom vrstom trgovine.
Ona ističe i to da nije uspela odmah nakon fakulteta da nađe stalan posao.
– Bile su to one teške devedesete, pa sam se u vreme hiperinflacije, jedno vreme bavila i prodajom šećera, ali i ne samo time. I pred kraj fakulteta, ali i posle diplomiranja sam zarađivala od čišćenja stanova i kancelarijskog prostora. I danas volim da istaknem, iako već godinama imamo uspešnu firmu, da bih taj posao, da sam primorana, radila ponovo. I danas poslu i životu pristupam tako da ništa ne mora da bude trajno i ništa nam nije zauvek dato i predodređeno – naglašava Sanja.
Ona kaže da većina nas i krene od nekih običnih, manuelnih poslova, i da ne vidi u tome ništa loše.
– Naprotiv, najveći broj nas ne sedne odmah u kancelariju ili direktorsku fotelju, bez obzira na obrazovanje i završenu školu. I svoju decu sam već posle nižih razreda osnovne škole dovodila u fabriku da urade neku sitnu stvar, primera radi, da pakuju – navodi Sanja.
Naša sagovornica dodaje da se i dalje seća tog osećaja sreće i slobode koji je imala kada je prvi put za svoj rad dobila neki novac.
Kompaniju Beorol sa svojim rođenim bratom osnovala je 1997. godine, sa 27 godina. Kaže da su na samom početku uvezli određenu količinu četki i molerskih valjaka i prodavali ih od radnje do radnje.
– Gepek automobila nam je u to vreme bio radnja. Natovarili bismo gepek i išli od prodavnica do prodavnice nudeći valjke i četke koje smo uvezli sa Kipra. Nešto kasnije odlučili smo se da počnemo sopstvenu proizvodnju, jer je to bio jedini način da naš biznis uspe. Počeli smo da pravimo, tojest šijemo valjke u garaži, iako o tome tada nisam znala apsolutno ništa – navodi Sanja.
Njenu karijeru odredila je čvrsta odluka njenog brata da se on sa Kipra vrati u Srbiju kao i ponuda da zajedno otpočnu sopstveni posao.
– U to vreme sam bila zaposlena u firmi Centrokop, to je bio moj prvi i jedini pravi posao pre ulaska u preduzetničke vode. Tamo sam najpre bila pola godine na obuci, a onda sam oko godinu dana radila na poslovima deviznog računovodstva u tom uvozno-izvoznom preduzeću. Nije to bio loš posao, nisam bila nezadovoljna, ali nisam bila ni oduševljena. Znala sam već tada da ne dajem sebe 100 odsto, onoliko koliko sam želela i onoliko koliko se mora kada krenete da razvijate sopstveni biznis – priča Sanja za Infostud navodeći da je zbog toga i na prvu loptu prihvatila ponudu svog brata da sami krenu u posao.
Na pitanje kako je pala odluka da to bude proizvodnja molerskog alata, odgovara:
– Sasvim slučajno. Kum mog brata, inače je Kipranin, odveo ga je kod svog prijatelja koji se bavi proizvodnjom valjaka i četki i on je sa njim dogovorio početne isporuke. Naši počeci su zaista bili teški i meni tada strašni. Krenuli smo sa pozajmljenim parama koje su nam bile neophodne da platimo carinu za prve uvezene količine. Nije tu, dakle bilo, nikakvog strateškog plana, nego smo krenuli tako spontano da se bavimo baš ovom vrstom biznisa. Kasnije, kako je posao napredovao, odlučili smo da pokrenemo svoju proizvodnju, pomoću štapa i kanapa, ali na kraju se sav trud isplatio – zaključuje ova uspešna poslovna žena.