Menu
Šeširdžije i kapadžije pred nestajanjem, iako pristojno zarađuju
Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Tražim posao
Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Tražim posao
Prestoničkog vrsnog zanatliju Gorana Miloševića i mladu Subotičanku Mirjanu Pasku povezuje isti posao – izrade kapa. Oboje ih u moru jednoličnih industrijskih komada izdvajaju autentični, ručno rađeni proizvodi. Goran ima manufakturu prestižnih kapa i šešira, od koje njegova porodica živi, a Mirjana je napravila mali biznis od šivenja modernih šajkača, dovoljan da dopuni kućni budžet.
Šešir i kapa nekada su mnogo govorili o onome ko ih nosi. Odavali su, ne samo stil, šarm, zanimanje, već i status i položaj. Decenijama su se smenjivali krojevi u duhu vremena – cilindri, engleski-golf kačketi, moskovljanke, dendi…
– Danas kada je retro u modi, nose se ponovo svi, ali na ceni su posebno unikatni, ručno rađeni komadi. Možda je registrovano dvadesetak firmi koje se bave izradom ovih aksesoara, ali nas zanatlija starog kova koji još pravimo takve komade izuzetnog kvaliteta, preostala je tek nekolicina – kaže za Infostud majstor Goran, naslednik čuvene zanatske radnje kapa i šešira u Balkanskoj ulici, koja je otvorena duže od sedam decenija.
Kako dodaje, tajne ovog posla izučio je od pokojnog tasta Branislava Stefanovića čiji je otac Radoslav Stefanović osnovao trgovinu koja i danas nosi isto ime „Kape i šeširi Rade“. U Balkanskoj ulici, svojevrsnoj zanatskoj četvrti grada, uz ovu, nekada je bilo čak 11 kapadžijskih radnji. Danas ih je preostalo svega tri.
– Za izradu kapa imam šegrte i naslednike, ali krojenje šešira je teži i izazovniji posao u koji se malo ko upušta. Voleo bih da tajne ove veštine u izumiranju prenesem nekom talentovanom i spremnom da uči, jer ako se predano radi, od nje može lepo da se živi. Kada sam pre gotovo dve i po decenije počinjao, bilo je u Beogradu još vrsnih majstora od kojih sam sticao znanje, poput Slobodana Dabića i Đure Kneževića koji je šio još u vreme Kraljevine Jugoslavije. Imao sam 25 godina, završenu Srednju saobraćajnu školu i baš nikakvo znanje o ovim modnim detaljima. Posle gotovo četvrt veka mogu da kažem da sam upoznao sve tajne ovog zanata. Nekome ko bi sada počinjao, bio bi potreban ozbiljan kapital za nabavku materijala i opreme, kao i najmanje dve godine predanog rada da bi mogao da se osamostali.
Škole za ovaj posao nema. Rade ga mnogi u modnoj industriji, šnajderi, kostimografi, ali za ozbiljnije komade, potraže iskusnog zanatliju.
Zato majstor Goran danas sarađuje sa filmadžijama, pozorištima, modnim kreatorima, a njegove kape i šešire nosili su ne samo naša gospoda, manekeni, glumci u gotovo svim domaćim filmovima i serijama, već i poznata svetska imena Holivuda poput Monike Beluči, Džonija Depa ili Kristofera Vokena.
– „Senke nad Balkanom“, „Montevideo“, „Miris kiše nad Balkanom“, ali i u svakoj drugoj ekranizaciji epohe „glumile“ su moje kape i šeširi – priča nam Goran i dodaje da ukrase za glavu kod njega pazari i estrada, umetnici, a naročito ih oduvek vole glumci. Stalne mušterije i van velikog platna i pozorišnih dasaka bili su mu Ljuba Tadić, Bora Todorović i Petar Kralj.
– Danas izrađujemo na destine modela muških kapa i damskih šešira, a ponekad upravo televizija diktira stilove koji se traže. Tako je posle serije “Piki Blajnders” vladala pomama za tim beretkama koje su se nosile između dva svetska rata.
Za zahtevnije modele šešira, kako Goran objašnjava, nekada je potreban i čitav dan predanog posla, pa takvih komada po meri maksimalno godišnje može da skroji 2.000. Sa druge strane, imao je veće narudžbine za serije tipskih kapa za železničare, policajce, radnike avio kompanija. I taj posao je pet puta brži, pa je njegova radionica spremna da izbaci i do 3.000 ovih komada mesečno.
Kape, ali na svoj način, smišlja i kroji Mirjana Pasku (29) iz Subotice. Po struci je tehničar i modelar odeće, pa je u krojačkom poslu od prvog dana završene ove stručne škole. Pre dve godine, kako kaže, slučajno se obrela u biznisu sa šajkačama. Poreklom je polu Rumunka, polu Bunjevka, a već je uveliko znaju po tipičnoj srpskoj narodnoj kapi i firmi koju je osnovala – „Šajkačica“.
– Suprug je Srbijanac, pa sam na nagovor tasta koji je došao u Vojvodinu iz Prokuplja počela da šijem njegovu omiljenu kapu, bez koje nigde ne izlazi. Prvo sam napravila standardnu zelenu dvoperku od čoje, pošto sam ih rašila desetak ne bih li otkrila svaku finesu. Iako deluje da su sve jednake, zapravo ima mnogo različitih varijanti. Onda mi je palo na pamet, kada sam tokom pandemije korona virusa ostala bez posla, da mogu da ih šijem i od drugih materijala, stilizovane, raznobojne šajkače koje mogu nositi i devojke. Na ovaj način, one mogu biti istovremeno i deo tradicije, ali i moderne. Otvorila sam firmu i prionula na posao.
Sada ove autentične proizvode, Marijana uspešno pravi ne samo od čoje, već i lana, kepera, teksasa, vezene, heklane, od čipke, svile, u pačvork stilu, pa čak i od vune. Radi ih u više veličina, ženske, muške i dečije.
– Kada se prošetam gradom sa nekom od kreacija na glavi, obavezno izmamim osmehe i poglede. Za sada su preporuke mušterija najbolja reklama. Već sam imala i porudžbine iz inostranstva, Amerike, Španije, Austrije, Nemačke, a najdalje gde su stigle moje šajkače je Severni pol. Posebno sam ponosna jer sam nedavno od Ministarstva privrede dobila Sertifikat za negovanje starih zanata i autentičan proizvod – priča za naš portal Mirjana.
Kako kaže, za sada ne živi od ovog posla, više je hobi kojim doprinosi kućnom budžetu. Veruje, međutim, da bi uz subvencije države za kupovinu boljih mašina, posao sa šajkačama mogao i da joj postane i glavni izvor prihoda.
– Materijali su skupu, kao i specijalne mašine za šivenje i za vez. Za sada mašine iznajmljujem, ali kako već ne mogu da postignem da uradim sve narudžbine, planiram da ih kupim. Od materijala i složenosti posla zavisi i cena kapa, pa ih sada prodajem za 2.000 do 7.000 dinara. Zato zarada, kada stignem da odgovorim na sve zahteve, može da bude i sasvim prostojna.