Tatjana Vučićević, Premier čokolade: Kako je umetnička strast postala slatko carstvo

Tatjana Vučićević, osnivač i suvlasnik firme “Art Ival”, poznate po proizvodnji čokolada, dražeja i pralina “Premier”, pre preduzetničke karijere, proputovala je svet igrajući folklor u kulturno umetničkom društvu “Abrašević”. Iako su njen suprug, inače koreograf, i ona imali ponudu da folklornu karijeru nastave u Australiji, odlučili su se za ovu domaću, u biznisu.

Državni posao su u godinama ratova na prostoru bivše Jugoslavije, ekonomske krize i hiperinlfacije zamenili prvo prodajom kafe i slatkiša, koje bi nabavljali što ovde, što u inostranstvu, kada je domaća industrija praktično stala, a prodavnice bile opustošene.

Posao u Avala filmu

Za Infostudov serijal Moj prvi posao Tatjana govori o tome šta je radila na počecima karijere, ali i kako je umetničku agenciju pretvorila u proizvodnju čokoladnih dražeja “Premier”, godinama poznatih po kvalitetu i neodoljivom ukusu.

 Sve je krenulo, kako kaže, pre tri decenije, iz kioska od samo šest kvadrata, a danas je to preduzeće sa 40 zaposlenih i sopstvenim proizvodnim pogonom od oko 1.000 kvadrata.

– Prvi novac sam zaradila na jednoj plantaži kukuruza, što i ne računam u ozbiljan posao, trebao mi je novac za odlazak na more sa društvom. Mislim da je berba kukuruza trajala dva – tri dana. Znate, u to vreme ste mogli naći takav ili slične poslove tokom raspusta, preko Omladinskih zadruga. A onda sam se odmah nakon srednje zaposlila u Avala filmu u Košutnjaku, u tonskom odeljenju. Ja sam ona generacija koja je imala usmereno obrazovanje, pa smo tokom te dve godine imali obavezne prakse u različitim fabrikama i firmama, moja je bila između ostalih i tamo. Poslodavac je izrazio želju da zadrži sve koji su tu hteli da ostanu da rade, pa smo jedan moj prijatelj iz razreda i ja prihvatili i počeli i sa radom u Avala filmu. Nekoliko godina sam radila tamo, bila sam u stalnom radnom odnosu, a uporedo sa tim sam studirala tehnologiju organizacije rada – priča Tatjana.

Agencija za organizaciju kulturnih događaja

Naša sagovornica priseća se kako su na njihovu odluku da krenu u preduzetničke vode reagovali njihovi prijatelji.

– Svi oko nas su bili iznenađeni, mislili su da je ludost napustiti siguran državni posao i upustiti se u neizvesnost. Bile su to teška vremena i godine inflacija kada se od plate nije moglo živeti ni dva-tri dana, a mi smo tada već imali sina i ćerku koje je trebalo školovati, nahraniti, obući. Malo ko je tih godina mogao naći posao u svojoj struci i većina se snalazila kako je znala i umela. Borba za opstanak i egzistenciju porodice nas je naterala da se upustimo u preduzetničke vode, jer drugog rešenja u tom trenutku nismo imali. Davne 1992. godine, osnovali smo Art agenciju koja se bavila organizacijom kulturnih dešavanja, kao što su, proslave dečijih Novih godina, gde smo za decu iz raznih beogradskih preduzeća organizovali pozorišnu predstavu sa dodelom paketića, Deda Mrazom, fotografijama – kaže Tatjana.

Ona dodaje da je logično bilo da krenu od umetničke agencije, jer su i njen suprug i ona bili folklorni igrači, a on kasnije i koreograf i umetnički direktor u KUD-u Branko Cvetković.

Brend “Premier”, odnosno proizvodnja čokoladnih dražeja od lešnika, suvog grožđa i badema, došla je nekoliko godina kasnije.

– Jednoga dana smo slučajno saznali, da je opština Zvezdara raspisala konkurs za pomoć mladima, tačnije dodeljivali su montažne objekate kao podršku u otvaranju maloprodajnih radnji. Kada smo se bolje raspitali o konkursu, što je potrajalo, jer u to vreme interneta skoro da nije bilo, pa smo informacije prikupljali i preko poznatnih i nepoznatih ljudi u opštini, saznali smo da je najbolje da konkurišemo za otvaranje objekta sa nekim starim zanatom. Odlučili smo se da to bude jorganidžijska radnja, računajući da ćemo se, ukoliko ne budemo mogli da promenimo delatnost, nekako snaći u prodaji stolnjaka, posteljina i sličnih proizvoda – priča Tatjana i dodaje da su se u to vreme svi još tražili u preduzetništvu.

U pomoć pozvali tvorca čokoladne bananice

Tatjana smatra da je danas mnogo teže biti preduzetnik.

–  Naši počeci i odluke su se donosile ad hok. Nosila nas je ta mladalačka energija, smelost, hrabrost i entuzijazam, uz potrebu za preživljavanjem jer imate svoju malu porodicu. Jednostavno, kada ništa nemate, onda nemate šta ni da izgubite, tako smo razmišljali – dodaje naša sagovornica.

Godinu dana nakon prijavljivanja na konkurs, kada su na njega gotovo i zaboravili, Vučićevići su dobili mali lokal od šest kvadrata u Ustaničkoj ulici, ali umesto jorgandžijske radnje odlučili su se da u njemu otpočnu prodaju kafe i luksuznih slatkiša, pošto je u međuvremenu počela nestašica. Ljudi su bili željni svega, a tržište je bilo prazno…Na policama njihove prve radnje, osim kafe bili su i slatkiši, kupljeni prvo u Soko Štarku.

– Krenuli smo od toga, ali nismo odustajali od ideje da pokrenemo proizvodnju hrane. U tom razmišljanju videvši da nam se čokoladni dražeji najbolje prodaju, rešili smo da pronađemo mašine za njihovu proizvodnju i usavršimo tehnologiju. Odlazimo namenski na sajam konditorske opreme, mašina i slatkog programa u Pariz, kako bismo što više saznali o mogućnostima same proizvodnje, vrstama mašina i opremi, kako bismo ostvarili ideju o proizvodnji čokoladnih dražeja. Od samog ulaska u preduzetničke vode nismo se igrali sa kvalitetom, kontaktirali smo i pozvali doajena konditorske industrije, čuvenog tehnologa Sretu Bankovića, da nam se pridruži i nakon odlaska u penziju nastavi da radi kod nas kao savetnik, što je on prihvatio. Taj gospodin u pravom smislu te reči, je čovek i stručnjak koji je napravio između ostalog i recept za čokoladne bananice. Radeći sa njim, savladali smo proizvodni proces bez ijedne bačene gotove šarže – priča Tatjana.

I deca uključena u posao

Kako navodi, nije bilo lako, ali nisu odustajali, čak ni kada je stigao poziv da u Australiji nastave karijeru kao folklorni “učitelji” s obzirom na to da imaju dugogodišnji igrački staž.

– Na početku smo čokoladne dražeje prodavali malim trgovinskim radnjama, potom tadašnjim trgovinskim lancima prvo kao rinfuznu robu, da bi vremenom zahtevi prerastali u manja 100 gr pakovanja. Polako je rastao i učvršćivao svoje pozicije naš brend “Premier” koji je danas postao sinonim za kvalitet. Od samog početka rada svemu smo pristupali profesionalno i u skladu sa zahtevima tržišta, kasnije smo uključili i dizajnera sa kojim smo osmislili zaštitini logo “Premier” i samu ambalažu. Vremenom se širio asortiman dražeja, pa smo pokrenuli i proizvodnju pralina, uz zapošljavanje novih mladih tehnologa, radnika u pogonu koji su učili od najboljih ovaj jako zahtevan “zanat”. Tvrdim da je pravljenje čokoladnih pralina vrsta umetnosti i pravi filigrantski rad – kaže nam Tatjana, otkrivajući da je drugi deo naziva firme „Art Ival“ nastao od početnih slova u imenima njihove dece.

A deca bračnog para Vučićević već nekoliko godina rade u porodičnoj kompaniji, postepeno preuzimajući biznis svojih roditelja. Tatjana ističe da su u posao uključeni praktično od osnovne škole.

– Rasli su uporedo sa preduzećem, uključujući se u rad tokom letnjih raspusta unutar firme, dokazivali se i u proizvodnom procesu, i bez obzira što je sin u jednom trenutku izrazio želju da samostalno gradi karijeru, to se ipak nije desilo. Danas je deo menadžmenta, a naša želja je da njih dvoje jednog dana preuzmu posao – zaključuje Tatjana Vučićević.