Težak hleb novinarski: Kako se piše dobar tekst

Mi nešto stariji se sećamo kviza „Brojke i slova“, što je bio neki ekvivalent današnjoj „Slagalici“ na Radio televiziji Srbije. Suština i ideja su vrlo jednostavne – na raspolaganju imate određeni broj slova, odnosno brojeva, i vaš zadatak je da od onoga što vam je ponuđeno, a uz unapred definisana pravila dođete do što duže reči ili tačnog broja u matematičkim operacijama. Uprošćeno, baš o tome se radi kad je reč u pisanju.

Za pisanje dobrog teksta pred vama su, sa jedne strane 30 slova azbuke ili abecede, a s druge strane imate strogo definisana gramatička i pravopisna pravila, pa izvolite… Kombinujte i napišite ono što želite.Sećam se, kad sam pre 20 i nešto više godina počinjao karijeru sportskog novinara u jednoj od milion priča o tome šta je sve potrebno da bi se uspelo u fudbalu, jedan stariji kolega reče:

„Nije dovoljno znati fudbal, potrebno ga je osećati i od njega stvarati umetnost. Eto, ko kad bismo se mi poredili sa Ivom Andrićem. Svi koristimo ista slova, on dobio Nobelovu nagradu za književnost, a mi 25 godina vrtimo jedno te isto „.Deluje da ipak nije tako jednostavno kao što se čini!

Pravopis se uči, a pisanje se oseća

Umeće pisanja nije jedinstveno, za njega ne postoji dobitna formula jer svaka tema se može obraditi na mnogo različitih načina, a da suština, dinamika i utisak koji se želi ostaviti na čitaoce budu podjednako pogođeni. Pre nego što se pojavio internet kao medij, odnosno platforma na kojoj svako u svakom trenutku može da napiše i objavi šta mu stoji na srcu i duši, sadržaj tekstova koji je stizao do krajnjih korisnika bio je daleko reprezentativniji.

Novinske redakcije i izdavačke kuće ne bi se nikada usudile da štampaju materijal koji prethodno nije prošao lekturu i korekturu, pravopisne i gramatičke greške su bile incident zbog kojeg se ostajalo bez posla, a danas je sve drugačije. Danas se nepismenost tumači kao umetnička sloboda!

Marketing ispred pravopisa

U novinarstvu je važno da vest izađe što pre, pogrešno napisane reči i netačno prevedeni termini su nešto što je svuda oko nas, ali malo kome to smeta. Pravila pravopisa se vrlo lako gaze zbog lakše vidljivosti na pretraživačima, SEO optimizacije i uočljivosti kod svih onih od čijeg klika se živi. Recimo, Pravopisom je predviđeno da se brojevi od jedan do deset uvek pišu isključivo slovima, a sve preko toga brojevima, ali marketari su zaključili da se brojevi kao takvi lakše zapažaju, pa je stoga sve više i više tekstova u čijem naslovu je vidno istaknut neki broj.

Za one koji ne žive od klikova, već od utiska koji ostave na druge, što se pre svega odnosi na one koji pišu blogove, priče raznih formata, pa na kraju krajeva i romane, najvažniji je stil pisanja. Stilske figure koje dočaravaju osećanja onog koji pripoveda ili onoga o kojem se priča dominantne su u razdvajanju žita i kukolja, a to je već nešto što nije tako lako naučiti. To je talenat sa kojim se rađa i baš kao i svaki drugi talenat, neophodno ga je gajiti, negovati i usavršavati svakodnevnom vežbom, odnosno pisanjem.

Tek nakon mnoštva stotina i hiljada iscepanih, ili u današnje vreme obrisanih stranica napisanog teksta, jasno i precizno ćete videti koliko su osećaj u glavi, grudima i prstima suštinski povezani i da je pisanje jedan od retkih zanata koji je gotovo nemoguće naučiti, nego ga je potrebno osetiti, a onda preneti na belinu papira ili praznog word dokumenta.

Volite da pišete? Lepo, ali ne i dovoljno

Ljubav prema čitanju nije sporna, ona je pokretač svega u nama, posvetili život pisanju ili ne napisali tokom njega ni razglednicu sa letovanja i zimovanja. Čitanje je nešto na šta je svako od nas „navučen“ do kraja života, jer ne postoji osoba na svetu koja zna sva slova i koja jednog dana odluči da više ne želi da čita. Jednostavno, to je jače od nas.

Da, jeste moguće da prestane sa čitanjem knjiga, novina ili magazina, ali gde god da se okrenemo i vidimo dva ili više slova grupisanih u jednu celinu mi ih moramo pročitati. U autobusu, na svetlećoj reklami na krovu neke zgrade ili bilbordima pored puta.

Ali to što čitamo, pa čak i ako volimo to da činimo, nikako nam ne garantuje da ćemo umeti da pišemo, budući da te dve radnje nisu baš često u korelaciji. Baš kao što nije ni ona čuvena rečenica:„Volim da pišem“.

Istina, svi koji pišu zaista to vole da rade, ali daleko od toga da svi koji vole da pišu to baš i umeju.  Naprosto, to nije dovoljno. Nikada nije, niti će ikada biti. Da bi se u pisanju uspelo, potrebno je znati ko će taj tekst da čita kome je upućen i pre svega koji je razlog njegovog pisanja. Ukoliko je to da izbacimo iz nas ono što nas uči, to je sasvim u redu, za to su predviđeni blogovi i tome slične forme, ali ukoliko želimo da pisanje bude naš životni poziv, ma u kom obliku, važno je samo jedno jedino pravilo – mi taj tekst ne pišemo za sebe, nego za publiku koja će ga čitati i zato je važno da shvatimo i istražimo ko je naša ciljna grupa.

Čak 80% istražuješ, 20% pišeš

O, da, istraživanje! Verujte, to je reč koja će vam u pisanju najviše biti od koristi. Ta radnja za svakoga ko želi da živi od pisanja podjednako je važna kao i ona da sedne, otvori laptop, ukrsti, a potom i izlomi osam prstiju na rukama i krene da „udara“ po tastaturi.

Statistički, za pisanje jednog teksta u proseku oko 80 odsto vremena se potroši na prikupljanje građe za njegovu strukturu, a svega 20 da se ona pretvori u štivo koje ćemo nekome ponuditi da pročita. Isto važi za kopirajtere, novinare, blogere, romanopisce, scenariste, pisce udžbenika… To znači, dobro formulišite temu o kojoj želite da pišete, informišite se, „guglajte“, raspitujte se i onda tako spremni i opremljeni činjenicama uvijajte ih u formu koja vam najviše odgovara.

Mada, moguće je, nije da nije, jednog dana sesti za kompjuter i sasvim nasumično početi sa kucanjem i pustiti da vas prsti odvedu tamo gde oni sami misle da treba, ali to je, budite sigurni u to, samo izuzetak koji potvrđuje pravilo. Jer, pisanje je zanat, a i krojaču nije problem da sašije odelo ili matursku haljinu kad ima kvalitetan materijal. Bez njega to ipak ide malo teže.

Gde ćeš pisanje bez muzike

Za kraj jedna krajnje subjektivna sugestija – pisanje bez muzike, bar za mene je nemoguće. To je kao kafa i cigareta ili automobil bez benzina i ulja. Nešto što je nerazdvojivo.

Nezamislivo i neostvarivo je napisati bilo kakvu smislenu rečenicu, a da se u pozadini ne čuje neki zvuk. Ali ne bilo koji. Tačno se zna za koju vrstu teksta ide koja vrsta muzike. Kad je brža, kad sporija, mada, kad već pričam o ličnim afinitetima, za mene je stari dobri punk nešto što me pokreće. Sex pistols, Cock sparrer, Cockney rejects, Dropkick Murphys… Svejedno samo neka vozi.

Za one koji ipak mogu da pišu bez muzike, savet da inspiraciju potraže na nekoj drugoj strani, jer ona je potrebna svakome ko se bavi pisanjem. Što bi rekao veliki, ako ne i najveći Branko Miljković:

„Bar pola svetske poezije je napisano zato što neko nije imao hrabrosti da nekome izjavi ljubav“.