TV serviseri – neophodno zanimanje za koje više ne postoji škola

Bio je jul 2016. godine kad je japanska firma Funai proizvela poslednji primerak video-rekordera. Za one koji ne znaju, to je onaj, mahom crni uređaj koji je nalazio ispod televizora u koji se stavljala VHS kaseta, a na kojoj smo imali sačuvane trenutke porodičnih slavlja, letovanja ili omiljenih filmova ili fudbalskih utakmica.

Krajem devedesetih godina prošlog veka svršeni osnovci su se rado opredeljivali da srednjoškolsko znanje stiču kroz smer “audio i video tehničar”, a danas, samo 20-25 godina kasnije njihove diplome gotovo da nemaju vrednost.

Preostala samo nekolicina

To se uostalom vrlo jasno vidi i kroz pregled oglasa na sajtu Poslovi infostud gde je zanimanje servisera među jednim od najdeficitarijih na srpskom tržišti rada.

– Iskreno govoreći, više ne postoji škola koja ima smer za audio i video tehniku, već se sve to svodi na tehničara za multimedije. Primera radi, kad smo i počinjali da radimo u Novom Sadu je bilo 57 TV servisa, dok sada pored nas rade još tri ili najviše četiri. Pritom se ne može se reći da je plata u ovoj oblasti mala, kreće se od 50.000, pa do dva ili tri puta više – kaže Srđan Jokić iz servisa TV Spektar iz Novog Sada.

On navodi da je broj televizora i uopšte uređaja koji mogu da reprodukuju sliku sve veći, pa će sigurno postojati potreba za tehničarima koji mogu servisirati te uređaje u budućnosti.

– S druge strane, imajući u vidu da su tehnološke promene mnogo brže, nemoguće je reći kako će izgledati televizor za 20 godina – dodaje Jokić.

Ne vezujte se za jednu platformu

Naš sagovornik smatra da svako ko želi da se bavi ovim poslom mora da proširi oblast svog znanja.

– Savet za mlade koji odlučuju o profesionalnom opredeljenju je da u toku školovanja nastoje da steknu što šire obrazovanje. To znači da izuče i razumeju fizičke principe funkcionisanja, a tu spada osim elektrotehničkih zakona i poznavanje principa optike. Zato smatram da bi vezivanje za jedno tehnološko rešenje, platformu ili operativni sistem tehničare brzo ostavilo bez posla. Tim pre što na tržištu rada postoji veliki deficit ovako obrazovanih tehničara i inženjera, koji su sposobni da analiziraju i razumeju kako novi uređaji funkcionišu – naglašava on.

Makar da potraju 10 godina

Jokić se slaže sa zaključkom mnogih da ispravnost tehničkih uređaja traje koliko i garancija za iste, ali napominje da bi to uskoro moglo da se promeni.

– Iako je interes velikih proizvođača da se uređaji brzo menjaju kako bi industrija imala veliki obim proizvodnje, ipak postoji i nastojanje evropskih zakonodavaca da podignu vreme za obezbeđenu popravku čak i na 10 godina. Ovo je nastojanje EU zakonodavaca iznuđeno velikim problemima i skupoj reciklaži elektronskog otpada, a svakako bi ostavilo više mogućnosti za servisere. Međutim, neizvesno je sve to s obzirom na to da Evropska unija nema skoro nikakvu proizvodnju i da se većina uređaja pravi na Dalekom Istoku – ističe Jokić.

Mahom se mladi okreću IT-ju

Srđan nam je otkrio da on i njegove kolege iz cele Srbije imaju zajedničku viber grupu u kojoj se nalazi 250 servisera iz cele Srbije u kojoj se razmenjuju razna iskustva i rezervni delovi, a čiji su članovi i Nenad Nenadović iz Beograda i Miroslav Karanović iz Kikinde.

– Moj utisak je da posla ima, samo što ga malo ljudi radi na ispravan način, odnosno da nije tako lako pronaći dobrog servisera. S druge strane, činjenica je da se sve manje mladih odlučuje za usavršavanje u ovoj oblasti i mahom se okreću IT tehnologijama, budući da se to mnogo lakše i brže uči – kaže Nenadović čiji se servis NN elektronik nalazi u ulici Matice Srpske u Beogradu.

Karanović dodaje da je Kikinda mala sredina i da ne zna da se u poslednjih desetak godina otvorio neki servis za TV i video tehniku.

– Za isto to vreme kod mene u TV i video servisu Karanović je bio samo jedan učenik koji je želeo da nauči ovaj posao. Danas se mnogo toga svodi na gledanje klipova na jutjubu i bez dileme je jasno da ovo zanimanje polako postaje deficitarno. Mene podseća na kišobrandžiju. Nekada ste nosili kišobran na popravku, a danas kad šetate ulicom i počne da pada kiša vi uđete u radnju kupite ga i odmah bacite kad prestanu padavine. E, ka tome ide i ovaj naš posao, jer retko ko će u budućnosti popravljati televizore – zaključuje Karanović.