Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Tražim posao
Pre pola veka gotovo da nije bilo seoskog domaćinstva bez para konja, pa se procenjuje da ih je Srbijom galopiralo čak oko 290.000. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku sada ih je oko 15.000, ali poslednjih godina taj broj ubrzano raste. Sem u sportu, konji se koriste sve više u poljoprivredi, turistički, rekreativno, pa su i njihovi „obućari“ ipak na ceni.
Zanimanje potkivača koje je decenijama izumiralo, ponovo je sve traženije, a ovaj zanat sa razvojem konjarstva, postaje još jedan u nizu od kog danas može pristojno da se zaradi i živi.
Kako kažu sagovornici Infostuda, iskusni potkivači Goran Živković i Dragoslav Vuković, ovaj fizički izuzetno težak posao mogu da rade samo istinski ljubitelji životinja, a pre svega konja. Prema njihovim rečima, majstor za kopita potreban je jednako kao i veterinar, a potkivač mora da ima stabilnu ruku, da dođe miran i raspoložen, jer su ove životinje izuzetno senzibilne.
-Moji su oduvek gajili konje, rastao sam uz njih, pa i uz potkivački zanat. Sećam se da sam već kao dečak počeo da pomažem, a sa 14 godina sam samostalno nastavio porodičnu tradiciju. Danas sam četvrta generacija potkivača u familiji, a posao polako prenosim na svog sina koji je vrlo zainteresovan da ga nauči. Može “sutra” da radi i nešto drugo, ali neće mu škoditi zanat u rukama – kaže Dejan za naš portal i dodaje da je danas jedan od svega još desetak majstora ovog zanata u Srbiji.
– Osim potkivanja konja, opslužujem i druge papkare i kopitare, uglavnom krave i magarce. Potkivanje i održavanje kopita kod konja, kao i sređivanje papaka kod krava je izuzetno važno za zdravlje ovih životinja i ako se ne radi redovno, može da dođe do mnogih oboljenja koja su bolna za životinju. Kravi se papci obavezno sređuju na pet do šest meseci, da bi se izbegle infekcije, komplikacije zbog kojih može da se smanji prinos mleka – objašnjava naš sagovornik i dodaje da su današnji domaćini sve više svesni koliko su im potkivači važni.
Konji su mu ipak glavne i najbrojnije mušterije. Potkovice se menjaju kada se pohabaju, ali se na 55 do 60 dana potkovice obavezno skidaju, kopita orezuju, nokti skraćuju, a “cipele“ ako nisu pohabane, vraćaju nazad.
Pošto je ovih majstora veoma malo, Goran osim svoje Rače, šumadijskog kraja, pokiva i veći deo Srbije, kolubarski, timočki, rasinski kraj, pa sve do Peštera. Opslužuje i gazdinstva u okolini Novog Pazara, Tutina… Kako kaže, zanat je terenski, sav alat i potkovice raznih fela i veličina uvek nosi sa sobom, pa mu je radionica na točkovim i stiže tamo gde ga pozovu. Od alata koristi klešta, ispitivače bola, noževe, potkovice…
U Sjenici je i jedna njegova nesvakidašnja stalna mušterija. To je trenutno najveći konj na svetu – Medo, koji je u vlasništvu porodice Selek i težak je oko 1450 kilograma. Ovaj ogroman pastuv, sprema se da obori Ginisov rekord iz 1819. godine, za najtežeg konja ikada, za šta mu nedostaje još svega pedesetak kilograma. Kopita mu redovno sređuje, šmirgla i orezuje majstor Živković.
-Kad radim Meda, to je teže od potkivanja dva obična konja. Inače, ne koristim nikakvu zaštitu kada radim, iako držim kopito konja potpuno pripijeno uz telo, ali kada “manikiram” ovog kapitalca, obavezno ga vežu – priznaje naš sagovornik i dodaje da je tokom nekoliko decenija iskustva na terenu, imao mnogo teških priča, gde životinje nisu mogle ni da stoje zbog zapuštenih kopita i bolesti koje su se zbog toga razvile.
– Takve situacije uvek rešavam u dogovoru sa veterinarom. Bio sam presrećan kada je nedavno, posle trećeg potkivanja, konj kog sam zatekao u jako teškom stanju, godinama nepokretnog, ponovo počeo da juri. To su momenti koji me najviše ispunjavaju, zbog kojih sam najsrećniji i neizmerno volim ovaj posao – kaže naš sagovornik.
Beograđanin Dragoslav Vuković radni dan provodi na hipodromu, a sa konjima se svakodnevno druži već 35 godina. Potkivački posao je naučio od svog oca, a kako kaže, imao je sreće da odraste u porodici koja je na imanju u Banjici decenijama unazad gajila ove plemenite životinje. Svoj posao voli i priznaje da mu je mnogo lakše sa konjima, nego sa ljudima.
-Radim uglavnom sa sportskim konjima, kojima potkovice moraju da se menjaju češće nego običnim. Galoperi, kasači, preponski, menjanju obuću na svakih 35 do 45 dana, a čak i ako se vraćaju iste potkovice, kopito mora da se sredi. Mesečno po centimetar nokti izrastu i moraju da se orezuju, jer “sportisti” to smeta – kaže naš sagovornik i dodaje da ima i stalne mušterije.
Na Beogradskom hipodromu sezona na otvorenom je od marta do novembra, kada se konji takmiče napolju. Tada je uglavnom i sezona potkivanja.
– Jedan konj se potkiva od 45 minuta do sat vremena i to za njega nije bolno. A na čestu opasku kako se konji u prirodi ne potkivaju, pa im ništa ne fali, kažem da ovi pitomi, koje smo zarobili i nametnuli im neprirodne podloge moraju da budu potkivani. U Srbiji, nažalost, ovaj zanat nije u obrazovnom sistemu i nema škola ni obuka za njega, već jedino može da se uči na gazdinstvu koje ima konje – priča on i sa žaljenjem podvlači kako mladi ne pokazuju interesovanje da nauče ovaj posao.
Zato, iako je i tražen i neophodan, potkivački zanat je pred izumiranjem.
Orezivanje papaka kod krava košta oko 2.000 dinara, dok se cena sređivanje kopita kod konja kreće iu proseku od 4.000 do 8.000 dinara, dok ozbiljniji slučajevi gde se uključuje i lečenje može da košta i do 10.000 dinara.
-Ako je došlo do bolesti kopita, deformiteta, sarađujem sa veterinarima koji su specilaizovani za lečenje konja i obavezno ih kontaktiram. Nekada je neophodan rendgenski snimak, kod problema sa kopitima, da bih znao koji ugao treba da radim -kaže Živković. On naglašava da je u svetu ovaj zanat mnogo cenjeniji nego kod nas.
-Jedna od najjačih škola potkivanja je Mustand. To je ujedno i plaforma na kojoj potkivači objavljuju svoje radove, a nekoliko puta su objavljivali moje, kada sam uspeo da spasem životinju i pomognem da ozdravi. Takođe na ovaj način se i mi potkivači edukujemo, jer je Srbija među malim brojem zemalja koje nemaju školu za ovaj zanat. Takođe posećujemo seminare, kurseve koji se održavaju u svetu gde se razmenjuju iskustva i znanja – zaključuje naš sagovornik.