Menu
Umesto kancelarije, za radno mesto izabrali livade Stare planine – Nova generacija pastira daje novi život zaboravljenom zanimanju
Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Želim da napredujem u karijeri
Autor - Redakcija Poslovi Infostud | Želim da napredujem u karijeri
Iako im u diplomama stoji master arheologije i politokolog, Piroćanac Aleksandar Manić (39) i Jagodinac Bogdan Dinić (25) odabrali su da žive od sasvim drugačijeg posla. Shvatili su da ne žele radni vek u četiri zida, kancelariji, školi, ili muzeju. Radno mesto su im zato livade Stare planine. Okruženi su ovcama, psima, nestvarnim predelima, lepotom i tišinom koje im ne bi pružio nijedan drugi posao. Oni su pastiri. A svoj odabrani poziv istinski vole i poštuju.
Na neki način ova dvojica ovčara, koje je iz grada u selo pre svega vratila ljubav prema prirodi i životinjama, daju novi i potpuno drugačiji impuls zanimanju koje je gotovo pred izumiranjem. To nisu isti oni pastiri koji su pre pola veka štapom terali ovce na pašu, jer nisu imali znanja i volje za drugi posao. Današnji pastir mora da hrani, muze, šiša, a ako treba i da leči svoje ovce.
Aleksandar Manić se posle studija u Sofiji i rada u izdavaštvu u Pirotu, odrekao grada i vratio u rodnu kuću svoga dede Nacka u selu Izatovci na 800 metara nadmorske visine, na Staroj planini. Nekada je tamo provodio leta i zime, a sada živi sa suprugom i dvoje dece. Njhovo venčanje bilo je prvo posle pet decenija u tom mestu, a dete – prvo rođeno 30 godina unazad. Aleksandar je peta genaracija ovčara u svojoj porodici. Pre nego što je oformio sopstveno stado ovaca koje broji 110 grla svrljiške pramenke i započeo posao sa mlekarstvom, radio je kao pastir na tuđim farmama gde je izučio sve tajne ovčarskog zanata.
– Profesija pastira podrazumeva mnogo fizički teškog posla. Pravi ovčar mora da zna da muze, da šiša ovce, podrezuje i čisti papke, da zna kako jagnje da bude podojeno kada ovca neće, da primeti kada nešto nije dobro i da zna da im da lek. Nije to samo uzeti štap, poterati ovce i izabrati livadu. Pre svega, moraju da se poštuje ovčarska godina – paša je od Đurđevdana (6.maj) do Mitrovdana (8.novambar) kada se ovce zatvaraju. Muža traje do Velike Gospojine (28.avgust), posle čega sledi period zasušivanja – priča Manić za Infostud i dodaje da radni dan pastira počinje u zoru, oko četiri, pola pet ujutru.
– Prvo ide muža, pa doručak za ovce, pa se nakon toga kreće u potragu za pašnjakom i plandištem – da nije na jakom suncu da ovce ne izgore, da ne bude trnje, da bude dobra trava. I dok ovce pasu, pastir prati i osmatra, vegetacija je raznovrsna. Izobilje je travki i biljaka, a svaka ima nešto od kvaliteta koje će se odraziti i na mleko. Mogu da naiđu vukovi, ili šakali, ali zato su tu psi da brane i stado i čobana – kaže Maniž i podvlači da paša traje do uveče, kada se ovce zatvaraju.
Ovčarstvo je, kako naš sagovornik objašnjava, posao koji traje 365 dana u godini 24 časa, jer rad sa životinjama podrazumeva konstantnu brigu. Pre nego što je započeo sopstveni posao, čuvao je 175 grla na tuđoj farmi. Na pašu uvek polazi sa grupom svojih pasa, među kojima su karakačanski ovčari i šarplaninci.
Svestan je da je pastirski posao oduvek smatran “marginalnim”, da su ga obavljali mahom neobrazvani, stariji ljudi, a da ga danas još rade malobrojni – na obroncima Peštera, Homolja, uglavnom u istočnoj Srbiji. Nada da će se na selima razviti nova klasa čobana koja drugačije razmišlja i živi ovo zanimanje.
I Bodan Dinić je imao neobičan put. U roku je završio Fakultet političkih nauka sa odličnim prosekom i dobio čak ponudu za zaposlenje u Beogradu, ali je već dugo razmišljao da želi sasvim drugačiji život i posao.
– Intenzivno sam tražio gazdinstvo gde bih mogao da budem pastir, da pomažem, volontiram, da živim uz životinje koje od malih nogu izuzetno volim – priča mladi pastir Bogdan za Infostud i dodaje da je želeo da njegovo radno mesto bude Pešter ili Stara Planina. Kako kaže, najviše mu smeta kada su gazde grube prema životinjama. Zato je dao otkaz i napustio posao kod nekih farmera, ali je, kako kaže, ipak, imao sreće da radi i kod najboljih, koje kroz ovaj posao vodi posvećenost i dobrota.
– Proveo sam neko vreme na farmi izuzetnog čoveka, Aleksandra Vasova, veterinara, kinologa, vrsnog muzičara koji već dve decenije gaji ovce, koze i proizvodi sireve. Njegovo stado broji oko 150 grla. Ovce su recimo mnogo mirnije i poslušnije, ali i “dosadnije” od koza, koje su svojeglave i teže ih je čuvati. Posle jutarnje muže i obroka, vodim ih na pašu. Nekad pređemo i 15 kilometara u toku dana. Sa sobom nosim toljagu, motku i nož, a sa mnom uvek ide čopor od 15 pasa u kome se zna hijerahija i poštuje vođa. Pastir mora da nauči da se postavi kao autoritet psima. Oni su tu važna karika, jer obave bar 60 odsto ovčarskog posla, presudni su za rasterivanje vukova, lisica i šakala i da i pastir i stado budu bezebedni. Nema svireposti kod životinja, naprotiv one sve rade u skladu sa prirodom. Jedinu nepravilnost i sklonost ka lošem video sam kod čoveka koji je u stanju da bez potrebe bude grub i povređuje životinje – priča Dinić za naš portal.
Kako naš sagovornik objašnjava, današnjim pastirima nije kao nekad, jer su im dostupni elektronski uređaji. Osim što svakoga dana upija slike koje hrane dušu, netaknute staroplaninske prirode, ponekad spore sate ispunjava čitanjem, u razgovoru telefonom ili gledajući seriju. Obrok na pašnjaku mu je isključivo voće, jer kada ponese sendvič, mora da „ratuje“ sa psima. Već neko vreme Bogdan radi na imanju veterinara Sergeja Ivanova, još jednog od boraca sa Stare Planine da se očuvaju mala poljoprivredna gazdinstva i na taj način ožive sve pustija sela.
– On ima farmu magarica i prodaje magareće mleko, za koje je dokazano da je izutetno zdravo. I ovde radim sve poslove u štali, oko muže i gledam da što više naučim posmatajući Sergeja. Farma je blizu gradu, a živim sa najboljim prijateljem psom Akitom, koji me prati svuda i svedok je svemu što proživljavam.
Aleksandar i Bogdan kažu da dobar pastir može solidno da zaradi. Plata je od 400 do 600 evra, u zavisnosti od truda, posvećenosti i poznavanja celog procesa.
– Na farmi kod gazde imaš sve, smeštaj i hranu koja se na imanju i proizvodi, a život je tako uređen da to što zaradiš i nemaš gde da potrošiš. Zato mogu da razmišljam o budućnosti i svojoj karijeri iz snova. Sve što sada radim deo je „škole“ koja mi je potrebna da se jednog dana profesionalno bavim životinjama. Nameravam da u inostranstvu završim master za zaštitu ugroženih vrsta životinja – kaže Bogdan.
Aleksandar sada gaji svoje ovce i sa suprugom pravi sireve. Godišnje može da proizvede oko tonu, a sve do poslednje kriške proda. Kilogram sira je 1.500 dinara, a ima svoje stalne mušterije koje cene izuzetan kvalitet, prirodan i organski proizvod. Imaju i plastenik, gaje povrće. Kaže da je i meso vrhunskog kvaliteta i ukusa. U planu im je da razviju posao sa mlekom i pokrenu agro-turizam, da putnike ugoste u svom domu i ponude im sve što proizvode.
– Bilo bi više dobrih priča na selu kada bi se državna agrarna politika promenila tako da podrži male farmere. Umesto gradnje hotela ili sporadične subvencije, potrebna je konstantna, najmanje decenijska agrarna politika, koja će svakom malom farmeru, poljoprivredniku, dati pomoć koja mu je neophodna – bilo da je to traktor, ili muzilica, ili nešto treće – kaže Aleksandar Manić i zaključuje:
– Želeo sam da podižem decu u zdravom okruženju, da sami proizvedemo hranu koja nam je potrebna, da im pokažem koliko je važna tradicija, dedovina, da rastu uz neke drugačije vrednosti. Cilj nam je da ostanemo na selu.