Vajari – radimo jedan posao koji plaća račune, tek onda onaj koji je hrana za dušu

Lije, kleše, kuje, seče, rezbari, savija, uvija, šije, vaja… Sve ovo i još mnogo toga mora da nauči vajar dok se školuje za ovaj jedinstveni poziv. Prođe kroz mnoge zanate, upozna najrazličitije mašine, alate, materijale, uči kako da ih ukroti i stvarajući oblike ispriča svoju priču.

Kako sagovornici Infostuda vajari Snežana Atanacković i Miodrag Rogan kažu, vajar, na svom putu savlada najrazličitije veštine da bi naposletku, pronašao svoju poetiku i svoj prepoznatljivi izraz. Dobro je, međutim, priznaju u glas, što im sve ove majstorije i druga znanja i poslovi omogućavaju da se poslepodne posvete vajarstvu.

– Ali zar nije tako sa većinom umetničkih poslova. Da bi mogli sebi da priuštimo rad za svoju dušu, obavezan je i onaj drugi, koji plaća račune. Ja sam recimo, više puta u šali rekao da sam dvojna ličnost – do 15 časova sam zanatlija Miodrag, kovač, keramičar, stolar, majstor svega mogućeg i nemogućeg, a od tri nastupa Šeri Bibi (mio-drag na Francuskom) koji je umetnik – kaže naš sagovornik. Dodaje da je devedesetih u Beogradu završio studije vajarstva na Fakultetu primenjenih umetnosti, gde je kasnije i magistrirao.

U Srbiji oko 300 vajara u ovom trenutku

Za ovu struku diploma se još može dobiti i na nekoliko srednjih i viših umetničkih škola u Srbiji, kao i fakultetima u Novom Sadu i Beogradu.

– Godišnje se u proseku iškoluje oko 20 novih vajara. Od tog broja, polovina nastavi da radi, a ostali se preorijentišu na druge poslove u industriji dizajna, bave se izradom nakita, nameštaja, fasadnih struktura, rade kao varioci, kovači, ostanu u prosveti ili odu u inostranstvo. Verujem da je u ovom trenutku u Srbiji oko 300 ovih umetnika, da 50 ozbijno i posvećeno radi, ali da su nažalost nevidljivi publici i tržištu Srbije.

Među Roganovim najpoznatijim delima su skulptura Tamiški kralj, visoka 17 metara na ulazu u njegov rodni Sečanj, Heroji sa Košara, skulpture Nikole Pašića i Branislava Nušića na trgovima Beograda, kao i sat Pokretna crkva, izrađen od tri kilograma srebra, koji se nalazi u Beloj kući. Sa druge strane, njegovi unikatni nameštaj i drugi predmeti od kovanog gvožđa, kamena i drveta, krase stambeni prostor mnogih poznatih ličnosti u Srbiji i inostranstvu. Radio je scenografiju za predstave i filmove. Njegova skulptura simbol je čuvenog Buda bara, a scenografija deo kultnog filma “Kako je propao rokenrol”.

Pre nekoliko godina osnovao je Udruženje Dimenzija, koje okuplja oko 100 vajara i predstavlja šansu za mlade vajare da se prikažu. Želja mu je da otvori veliki galerijski prostor, uz pomoć Grada, ili Ministarstva kulture, gde bi mogao da se predstavi znatno veći broj vajara i čiji bi rad dopro do veće publike.

Vajar mora da bude i preduzetnik

Kako Rogan kaže, u našoj zemlji skulptura nije naročito popularna, a da se većina imućnih kupaca koji sebi mogu da priušte umetnost radije opredeljuje za slike, umesto za vajarske umetnine.

– Ljubitelji umetnosti u Srbiji vole dve dimenzije, dok im treća dimenzija – dubina još nije ušla pod kožu – kaže kroz šalu Rogan i nastavlja.

– Dok vajar stvara svoje delo, bez obzira da li je glina, gips, kamen, drvo, metal, terakota, važno je da isključi mozak, da se prepusti samo osećanjima. Ali, onog trenutka kada skulptura bude završena, ona postaje proizvod. Ima i svoju cenu i kupca.

Prema njegovim rečima, umetnik svoja dela može da proda galerijama, ili da sam traži kupce.

– To je još jedna osobina ovog zanimanja – vajar mora da bude i preduzetnik ako misli da živi od umetnosti. Tako, osim što je zanatlija koji mora da poznaje sve korake zanata, pre svega materijal sa kojim radi, alate i mašine koje koristi, mora da bude vešt majstor, zatim da zna kako i gde da nabavi materijal, opremu i na kraju da zna kome i kako da proda. Da bi se opremio atelje, oformio radionicu, nabavio materijale, mašine i alat verovatno je potrebno oko 10.000 evra.

Roganova procena je da bi u Srbiji postojalo tržište kada bi se do njega moglo dopreti, pa veruje da je presudan prostor.

– Koristimo svaku priliku da se pojavimo na velikim izložbama u zemlji, kao i da promovišemo našu umetnost u inostranstvu. Na nedavnoj izložbi u Zrenjaninu predstavilo se 65 vajara, a na Umetničkom bijenalu na Malti, Srbija je imala svoj paviljon – kaže naš sagovornik koji ne krije da uporedo sa umetničkim radom, mnogo vremena provodi i u zanatskom.

– Izradio sam mnogo skulptura koje su “poznavaoci” vajarske umetnosti videli na pinterestu, nameštaja, ograda, mačeva, pa i gladijatorsku masku po meri koju je domaći političar platio 4.000 evra – kaže Rogan i dodaje da je njemu lakše, nego mladim i talentovanim vajarima, jer je poznat u svetu vajarstva, pa može pristojno da zaradi od skulptura naručenih za velelepne kuće imućnih vlasnika, ali da mnogi mladi talenti odustaju od umetnosti, jer su nevidljivi.

Svaki umetnik ima svog “goniča” koji ga tera da stvara

Umetnošću se u slobodno vreme, kada se vrati kući sa posla, iz nemačke farmaceutske kompanije, bavi vajarka Snežana Atanacković. Tek posle ovih osam sati i obaveza oko porodice, može da se prepusti kamenu. Višu vajarsku školu je završila u Dizeldorfu, izlagala je na mnogobrojnim izložbama u Srbiji koje je organizovao ULUPUDUS, odlučila je da ne prihvati status slobodnog umetnika, jer nije sigurna da bi mogla da izdržava porodicu od vajarstva.

– Radim sa glinom, siporeksom, ali mi je najdraži kamen – alabaster i masni kamen. Uglavnom ga uvozim iz Nemačke. Inače, već neko vreme se dovijam za prostor za rad. Kirije su mnogo poskupele, pa nisam više mogla da priuštim da zakupljujem atelje, pa uglavnom u porodičnom stanu imam kutak u kom radim. Moje skulpture su malih dimenzija, između ostalog i jer kuburim sa prostorom – kaže naša sagovornica i dodaje da izrađuje i lampe od ovog kamena, a da mnoge njene koleginice vajarke vrlo uspešno svoje znanje koriste za izradu unikatnog nakita.

– Kada zbog obaveza duži period ne uđem u radionicu osećam snažnu potrebu, gotovo zov. Tom specifičnom osećanju dala sam ime “gonič”, jer me tera da uzmem kamen u ruke, dleta, šmirgle, bušilice i da prionem na posao. Za mene je vajarstvo istinski najlepši posao. Umetnik uz pomoć materijala kom daje dušu, udahnjuje život, odlazi u potpuno drugu dimenziju, daleko od realnosti i stvara svoje delo. Ono u sebi nosi deo duše, verujem i nečeg božanskog, jer talenat nije samo moj već je od Boga, ali kada je delo završeno, nastavlja svoj život odvojeno od mene. Upravo je osećaj i saznanje da stvaramo i ostavljamo nešto što će nas nadživeti, najlepši je za mene najmoćniji deo ovog zanimanja – kaže naša sagovornica.

Kako kaže, iako voli kada proda svoju skulpturu, najsrećnija je dok traje proces stvaranja. Često delo radi i po nekoliko meseci. Ne žuri, uživa.

– Prodaja u galerijama je uglavnom opcija, ali na cenu koju ja odredim, galeristi se ugrade barem dvostruko i nekada prođu meseci dok mala skulptura od oko 200 evra ne pronađe svog kupca. I slažem se sa Mišom Roganom da nema mnogo publike koja voli i shvata skulpturu. Prosečan kupac umetnina, mnogo će se češće odlučiti za sliku.

Kako Snežana priča, inspiracija u njenom radu je ljubav, spoj, zagrljaj, pa njene skulpture inspiriše spajanje u celinu, dualitet, povezivanje, koje dočarava kamenom.

– Na studijama naučimo da savladamo svaki materijal, metal, glinu, gips, polimer, staklo, keramiku, terakotu, ali mene je oduvek posebno privlačio kamen. Mislim da većina umetnika ima omiljeni materijal. Takođe, u ovom poslu, može mnogo da se nauči, dobar deo je veština da se komunicira sa materijalom, ali da bi se dotaklo i neuhvatljivo, potreban je talenat.