91 razlog za ponos: Kako naši zaposleni daju ono najvrednije – sebe

Dok razmišljamo o tome šta čini jednu kompaniju jakom i otpornom, odgovor se često nalazi tamo gde ga najmanje očekujemo – u skromnim, ali snažnim delima pojedinaca. Jedan od tih primera dolazi iz srca Moravacema: priča o Dejanu Stoilkoviću, vozaču dampera u sektoru kopova i predsedniku Kluba dobrovoljnih davalaca krvi. 

Dejan je deo našeg kolektiva već tri decenije. Karijeru je započeo davne 1994. godine u fabrici cementa Novi Popovac, da bi ubrzo prešao u kopove, gde i danas radi. Međutim, ono što ga izdvaja nije samo radna etika i dugogodišnja posvećenost kompaniji – već i njegova humanost.

„Prvi put sam krv dao u vojsci – bilo je ratno stanje, nestašica svega, pa i krvi. Uradio sam to iz osećaja odgovornosti, ali ne krijem – i raniji odlazak kući bio je deo motivacije“, priznaje iskreno. Kada je prešao u kopove, zatekao je snažan duh solidarnosti: „Bila je to praksa među kolegama. Davao si krv jer su i drugi davali. Bila je to stvar zajedništva.“ Od tada do danas, Dejan je dao krv čak 91 put. Njegov cilj je jasan – doći do stotog davanja. 

Humanost u njegovoj porodici nije izuzetak, već pravilo: i njegov otac je bio davalac, a tu tradiciju nastavlja i njegov sin, koji takođe radi u Moravacemu.

Od 2021. godine, Dejan je predsednik Kluba dobrovoljnih davalaca krvi naše kompanije. Klub broji 34 člana – neki redovni, neki povremeni, ali svi sa istom željom da pomognu. Sve akcije se organizuju u saradnji sa Crvenim krstom Paraćin. Dejan koordinira termine, okuplja kolege, i vodi ih kroz proces koji traje svega nekoliko minuta, ali za nekoga može značiti čitav život.

„Nekad je dovoljan razgovor da se razbije strah. Kolege često ne znaju kako sve funkcioniše, ili ih je prosto strah igle. Zbog toga sam svima dostupan – mogu me pozvati, pitati, doći zajedno sa nama“, kaže Dejan. Njegova otvorenost i spremnost da edukuje i motiviše druge, čini ga pravim ambasadorom kulture solidarnosti unutar naše kompanije.

Kompanija Moravacem podržava aktivnosti Kluba obezbeđujući simbolične poklone i druženja, što članovima puno znači. „Lepo je kada se okupimo nakon akcije – jer to nije samo ručak, već prilika da negujemo zajedništvo“, dodaje Dejan.

Ipak, ono što najviše govori o Dejanu nije statistika, već priča koju deli s nama na kraju. Jednom prilikom, pozvan je da hitno da krv za ženu kojoj je život visio o koncu. Njegova krv je iskorišćena odmah, bez prerade – retka i rizična situacija koju lekar mora posebno da odobri. Nekoliko dana kasnije, njen suprug ga je pozvao da bi mu lično zahvalio. „To nije moja motivacija, ali ne mogu da lažem – taj osećaj ostaje zauvek u vama.“

Dejanov primer podseća nas da je humanost tiha, ali snažna. Ona ne traži priznanje, ali zaslužuje divljenje. A u Moravacemu, zahvaljujući ljudima poput njega, humanost nije slučajna – ona je deo našeg identiteta.