Pravnik odgovara

Poštovani Moje pitanje se odnosi prekovremeni rad. Naime usled nedostatka radnika u vreme godišnjih odmora, neko je odlučio da ćemo da radimo 6 dana, a 1 dan da budemo slobodni. Po ugovoru nam je 5 dana radimo, a 2 slobodna imamo. Rekli su da će taj jedan dan da računaju u prekovremeno sate, međutim platili su za 8 sati rada 1500 rsd. Da li je po zakonu da radimo na naš slobodan dan i koliko se plaća taj dan, ako nam je plata preko npr 75000? Koja su naša prava u vezi toga i kako da tražimo, da nam isplate te dane? Hvala unapred!

Poštovani, molim za pojašnjenje u vezi sa rasporedom radnog vremena. Zaposleni radi puno radno vreme od 40 časova nedeljno, ali zbog toga što nije dao saglasnost na preraspodelu radnog vremena iz čl. 92 Zakona o radu, preraspodela se na njega ne primenjuje. Da li poslodavac u takvoj situaciji može, zbog organizacije rada, da odredi neravnomeran raspored radnih dana i sati po pojedinim nedeljama, tako da zaposleni npr. jedne nedelje radi 6 dana po 8 časova (48 sati), a druge 4 dana po 8 časova (32 časa), pod uslovom da se na kraju svakog meseca ostvari tačno ugovoreni fond radnih sati, bez bilo kakvog prenosa odnosno „prelivanja“ sati iz jednog meseca u drugi? Drugim rečima, da li je ovakav neravnomeran raspored po nedeljama, uz tačno ostvarenje mesečnog fonda i bez prekovremenog rada, dopušten kao redovan raspored radnog vremena i bez primene instituta preraspodele, ili bi se rad 6 dana u pojedinoj nedelji u ovakvoj situaciji ipak smatrao preraspodelom radnog vremena?

Уколико послодавац тврди да је радно време било у прерасподели, да ли из документације мора бити могуће проверити: (1) на који период се прерасподела односи, (2) колики је уговорени фонд, (3) колико је часова запослени стварно радио у том периоду, (4) како су часови из једног дела периода компенсовани часовима из другог дела периода, (5) да ли је на крају периода остварен законом прописани просек и (6) да ли је запослени који припада заштићеној категорији из члана 92. Закона о раду дао писану сагласност за примену прерасподеле? Ако послодавац то не може да покаже из сопствених евиденција, укључујући доказ о постојању писане сагласности из члана 92. када је она законом неопходна, какве су последице у спору о прековременом раду?

Ако је запослени родитељ детета млађег од три године, а послодавац фактички примењује режим који представља прерасподелу радног времена, али без писане сагласности тог запосленог из члана 92. Закона о раду, каква је правна последица? Да ли се такав режим може сматрати законито примењеном прерасподелом, или се часови рада морају посебно посматрати у контексту редовног распореда и/или прековременог рада?

Ако HR или друго овлашћено лице послодавца у интерној комуникацији изричито каже да се код послодавца примењује „прерасподела радног времена“ и упућује на чл. 57–61 Закона о раду, али формални акти којима се тај режим уводи носе назив „Одлука о распореду радног времена“ и као правни основ наводе члан 55, какав је значај такве интерне комуникације за правну квалификацију режима? Да ли би суд морао да утврђује стварну природу режима на основу свих доказа, а не само назива и формалног правног основа акта?

Imam pitanje u vezi sa članom 91. stav 1. Zakona o radu, koji propisuje: „Jedan od roditelja sa detetom do tri godine života može da radi prekovremeno, odnosno noću, samo uz svoju pisanu saglasnost.“ Da li se izraz „jedan od roditelja“ odnosi samo na izbor jednog roditelja koji može koristiti ovu zaštitu, ili je ostvarivanje ovog prava na bilo koji način uslovljeno radnopravnim statusom drugog roditelja (da li je drugi roditelj zaposlen i da li koristi to pravo)? Da li poslodavac ima uopšte pravo da traži od zaposlenog koji se poziva na ovaj član potvrdu o radnopravnom statusu drugog roditelja? Konkretno, ako su oba roditelja zaposlena, da li zaposleni roditelj deteta mlađeg od tri godine ima pravo da odbije prekovremeni/noćni rad bez svoje pisane saglasnosti, nezavisno od toga što je drugi roditelj takođe zaposlen? Drugim rečima, postoji li bilo koji pravni osnov da se zaštita iz člana 91. stav 1. uskrati zaposlenom roditelju samo zato što je drugi roditelj zaposlen/nezaposlen?