Moj cilj za 2018. je da postignem sve ciljeve koje sam postavila za 2017. a koje je trebalo da realizujem do kraja 2016. pošto sam još krajem 2015. sebi svečano obećala da ću ih sigurno postići jer sam ih detaljno isplanirala 2014. godine…..
Koliko nas tokom prednovogodišnjeg uzbuđenja, dok jurcamo po okićenim prodavnicama tražeći poklone i kupus za sarmu, neprimetno uletevši u sindrom „novi početak“, obećava sebi kako će sa prvim januarom sve biti drugačije….
Nova godina će biti bolja, doneće nove prilike koje neću propustiti, neću odustati od svog plana da izgubim bar 15 kila do leta, manje ću piti, prestaću da pušim, sigurno ću ispratiti koncerte i pozorišne predstave, neću otpadati ispred TV-a, završiću doktorat, položiti onih 5 ispita koliko mi je ostalo, definitivno uštedeti novac za fantastično letovanje ili putovanje u Rim…. Sve ću to, evo stvarno se obavezujem dok gledam kako se krčka sarma, sigurno uraditi!
Došao je prvi januar, gledamo novogodišnji koncert, brišemo mamurluk sa čela, pripremamo torbu za teretanu, zapisujemo ciljeve, razrađujemo strategiju, u nama gori nada, energija je na visokom nivou… Kao zapeta puška ulazimo u treći, peti, pa sedmi januar, energija nas i dalje nosi, radosno čekiramo stavke sa „to do” liste, gle kako smo uspešni…
Počinje posao, razvozimo decu po školama i sportićima, uveče kuvamo za sledeću nedelju prekorevajući sebe što nismo ispoštovali odluku da ćemo jesti sveže i sa puno salate, dremamo uspavljujući dete i shvatamo kako smo danas zaboravili da odemo u teretanu….
Ustajemo ujutro, bauljamo do vrtića i škola, dobijamo nove radne zadatke, ostajemo do kasno na poslu, babe i dede razvoze decu po sportićima…
Dok tonemo u san prekorevajući sebe što nismo ispoštovali cilj „provoditi više vremena sa decom”, shvatamo da smo ponovo propustili teretanu, da je sutra već 15. februar… Članarina koju smo uplatili za protekli mesec je otišla niz vodu, a deca plaču ne prepoznavši nas, kad nas uveče ugledaju na vratima.
Moguće je da će neki od nas, gonjeni osećanjem krivice što članarina propada otići više od 3-5 puta da podigne koji teg bar na pola sata, prekontrolisati deci domaći ili nabrzaka odigrati sa njima partiju fudbala na plejstejšnu. Neki će ovakav tempo izdržati do proleća, a samo desetak posto do kraja decembra. Onih preostalih 90% će se proganjati idejom „koji sam ja luzer”, „nikada neću uspeti”, „ne vredi ni da planiram kad nikad ne uspevam da realizujem svoje planove”…
Ljudi se obično pitaju zašto je to tako i gotovo redovno, odgovor koji im padne na pamet (kad preskoče ono čuveno „nemam vremana”) je da odustaju od donetih odluka i zacrtanih ciljeva zato što nemaju „karakter” ili nemaju volju i disciplinu.
Ovo je samo donekle tačno, a i ne funkcioniše onako kako većina smatra. Formula nije ovakva: ciljevi – motivacija – pritisnem sebe da ih postižem (zato što moram) – akcija – rezultat.
Strategija – snagom volje ću šibati sebe dok ne postanem disciplinovan, može da upali, ali samo na kratko. Najčešće se do pomenutog februara izduva kao balon. Početni zamah oslabi, disciplina se potroši, a mi obeshrabreno skliznemo u „stari, kilavi ja”. A stari, kilavi ja bolje da odustane od ganjanja ciljeva i vrati se starogodišnjoj rutini. U ovom momentu većina nas oseća krivicu, stid, duboku razočaranost sobom i strepnju oko budućnosti jer, kako će išta od mene nikakvog ispasti…
Zašto baš ta jabuka
Evo šta se u stvari dogodilo – odabrali ste veliki broj, verovatno, nerealističnih ciljeva ne znajući zašto uopšte ka njima stremite. Jedostavno rečeno, prevarili ste se da jabuku možete pojesti u jednom zalogaju (i ne samo jednu nego punu korpu), a i niste se zapitali zašto baš jabuka.
Drugo, pogrešno ste uverili sebe da se ljudi rađaju sa „karakterom” i disciplinovani a vi, eto, niste.
Treće, da ćete ako sebe snažno pritisnete i mantrate – „Pošto hoću, onda moram, a ako moram onda i mogu! ”, sigurno uspeti da ostvarite zacrtano.
I četvrto, osećanja poput krivice, stida i strepnje su negativni motivatori i u suštini nas, vremenom, odvrate od realizacije zadataka, naprosto zato što niko ne voli da se oseća loše.
Dobra vest je da i od nas kilavih može nešto ispasti ako dobro promislimo.
Prvo, krenite od vrednosti – kako želite da živite, šta mislite da je važno i zašto. Tek tada formulišite listu životnih ciljeva. Oni su svetionici ka kojima ćete se kretati i vući će vas na akciju.
Do leta želim da skinem 15 kila a da bih to postigla moram da izbacim ugljene hidrate. „O neee, odoše kroasani, meki kao duša….” Kad pročitate ovo prva sledeća pomisao je ponovo „o neee, kako je turoban život bez užitaka”. Međutim ako krenete ovako – želim da budem zdravija i u boljoj kondiciji (vrednosti, odgovor na pitanje zašto).
Da bih u ovome uspela dobro je da jedem povrće, voće i kvalitetne proteine. Kako se to radi i šta je dovoljno? Jedna voćkica za užinu i jedna velika porcija zeleniša dnevno, na primer, svako veče, plus 15 minuta brzog hodanja bar svaki drugi dan. Eto, iz vrednosti je proistekao cilj, a iz cilja zadaci – male akcije za svaki ili svaki drugi dan. Mravlji koraci koji ne deluju kao da ne možemo jer su teški i zahtevaju mnogo vremena.
Kako do dobrih navika
Hajde da januar ispratimo ovako. Ako ponavljamo prvi mravlji korak više puta, stvorićemo naviku. Kada stvorimo naviku oko će samo, dok se krećemo između gondola u supermarketu, tražiti zeleniše a noge želeti da ishodaju. U februaru ćemo vrlo verovatno biti zadovoljni jer smo uspeli zdravije da se hranimo i krećemo. Zadovoljstvo će nam stvoriti motivaciju i još snažniju želju da uvedemo sledeću malu promenu, još jedan dobar obrok i još 15 minuta hodanja, a o sebi ćemo misliti da smo skroz ok i da možemo.
Deluje kao da je formula koja češće pali u stvari: vrednost – želja – akcija – inspiracija – motivacija. Šta je rezultat? Rezultat je stvorena navika. A niz malih akcija koje su postale navika su zapravo disciplina. Setite se kako ste postali disciplinovan pušač? Zar proces nije potpuno isti? Sledeće što se gotovo spontano desi je, u nedostatku bolje reči, „gomilanje” dobrih navika kojih se bez prisiljavanja i muke pridžavamo, ne samo ove godine nego zauvek. Zašto? Zato što nam prija i zato što odgovara našim vrednostima.
Ako bismo se vratili na priču od 15 kila, nećete se mučiti da izbacite hranu koja goji, nego ćete razviti ukus za kvalitetnu hranu, a kretaćete se zato što u tome uživate. Ishod neće biti „bikini do leta” nego ćete hronično biti koliko god je moguće zdravi i fit.
Dakle, rešenje je da se rukovodimo onim što nam je važno, a svima nama su obično važni zdravlje, emocionalna stabilnost, ljubav ili dobri odnosi sa bližnjima i prijateljima, profesionalni i lični razvoj, putovanja, zabava…. Kako bismo se dobro osećali u sopstvenoj koži i imali utisak da živimo smislen i u krajnjoj liniji važan život, izgleda da je princip gomilanja dobrih navika vezanih za kretanje i vežbanje, kuvanje i pripremanje hrane, komunikacije sa porodicom i prijateljima, čitanje i učenje novih sadržaja, budžetiranje, odličan način.
Iako je lista dugačka setite se da su mravlji koraci ili svaki dan po malo od nečega ili zarad nečega, strategija koja lagano ali dugotrajno i dugoročno dovodi do onoga što želite.
Uglavnom, ostavite plejstešn, pozovite drugaricu i njeno dete da zajednički ishodate par krugova oko stadiona i ćaskate dok se deca igraju na travnjaku. Još bolje je i da uključite muževe koji bi za to vreme mogli optrčati istih tih par krugova ili sa svojom ekipom odigrati jednu partiju fudbala, pravog, ne virtuelnog. A posle toga, svi zajedno na limunadu i ceđenu narandžu…
Budite kreativni i dovitljivi oko osmišljavanja dana. Gde piše da se male akcije ne smeju kombinovati i da multitasking ne valja?