Frizeri: od liste čekanja do ruba egzistencije

Duhovite su bile one sličice koje su tokom vanrednog stanja u Srbiji, prouzrokovanog pandemijom koronavirusa kružile po vajber i drugim grupama na društvenim mrežema, u kojima je pisalo „Posle ovoga lakše će se zakazati magnetna rezonanca nego frizer“. I istina, kad su 27. aprila počeli sa radom, nastala je ludnica. Svi su pohrlili da srede frizuru.

Bili su tada frizeri tražena roba, na stranicama najposećenijeg domaćeg sajta za zapošljavanje  Poslovi.infostud.com bilo je otvorenih pozicija za ovo radno mesto, ali se ni tada, baš kao i godinama unazad, na njih nije javljao ni izbliza dovoljan broj kandidata. Ovo je fenomen koji pokušavaju da nam objasne Branislav Bane Babić predsednik Saveza frizerskih klubova Srbije i Slivana Mladenović, vlasnica frizerskog studija Hair by Silvy.

Međutim, ova konverzacija započeta je pomalo neočekivano, budući da je prvo pitanje, i to nama, postavio upravo Bane.

Plašite li se vi da idete kod frizera?

– Uf, zatekli ste me malo, pa ja na frizerskoj stolici nisam sedeo više od 20 godina, odavno mi je opala kosa, ali vodim klince na šišanje, ako se to računa – rekao sam zbunjeno, a Bane je dodao:

– U redu. Vratićemo se ponovo na to. Ali krenimo redom. Stojim vam na raspolaganju.

Sada kada je situacija uobičajena i kad smo mi ti koji postavljaju pitanja, razgovor ide mnogo lakše. Pa idemo redom.

Od frizeraja živi 120.000 ljudi

Zašto niko u Srbiji neće da bude frizer?

– Takav zaključak zaista može da se izvede ukoliko neko sa strane posmatra podatak koji ste izneli, ali situacija je zapravo mnogo drugačija. Frizera u Srbiji ima dovoljno, konkretno ovim poslom se bavi oko 35.000 ljudi. Dodajte na to članove njihovih porodica, gazde koji izdaju lokale u kojima su saloni, proizvođače i dobavljače farbi, lakova, mašinica, stolica i svega onoga što je potrebno za jedan frizerski salon, dolazimo do podatka da od ove industrije živi oko 120.000 ljudi – kaže Babić.

Pa zašto se onda niko ne javlja na oglase?

– Vrlo jednostavno – ne treba vam previše novca da biste pokrenuli svoj biznis. Dovoljno je oko 2.000 do 3.000 evra i to je to. A, često i mnogo manje od toga. Imate situaciju kad nekoliko frizera iznajmi lokal i u njemu svako ima svoju stolicu. Dakle, dele troškove režije, a svako od njih ima svoje stalne mušterije i ne mešaju se jedni drugima u posao. To je sasvim normalno, kako kod nas, tako i u svetu.

Kako je moguće da u jednom oglasu za posao frizera bude ponuđena plata od 55.000 dinara, a u drugom 75.000?

– To sve zavisi od lokacije i veličine salona, broja mušterija, mada je i pitanje koliko su iznosi tih plata zaista tačni… Ima tu mnogo faktora, a i svako se trudi da privuče radnike na svoj način. Međutim, posla više nema i plašim se da će mnogi saloni morati trajno da budu zatvoreni.

Ovaj zanat je obezvređen

Zbog čega?

– E, ovde moramo da se vratimo na početak i na moje pitanje vama. Vidite, ljudi se plaše da idu kod frizera. Neko je, iz nekog, meni nepoznatog, razloga odlučio da sve frizerske salone proglasi leglom zaraze koronavirusa i mušterije ne dolaze. Javnost nas je etiketirala, baš kao i mediji koji plasiraju tekstove kako svi treba da kupe mašinice i farbe i da se šišaju sami kod kuće. Ovaj zanat je kod nas potpuno obezvređen, pa frizeri masovno odlaze u inostranstvo ili da rade na brodu.

Posao mora da je baš mnogo opao kad su vaše prognoze tako mračne?

– Uopšte nije dobro. Posao je opao u proseku između 60 i 80 odsto. Mušterija ima veoma malo, a razloga je mnogo. Pre svega to što su saloni proglašeni kao potencijalna žarišta i mesta gde se može pokupiti virus, a onda zbog toga što nema svadbi, maturskih večeri i ostalih slavlja.

Šta teže podnosite, manjak posla ili tu anatemu da ste izvor zaraze?

– Najteže je to etiketiranje. Mislim da za tim nema potrebe. Frizerski saloni su sve samo ne mesto gde korona cveta. Stolice se dezinfikuju, baš kao pribori i alat, postoje dezo-barijere, frizeri nose maske, neki i rukavice, većini mušterija se i pere kosa, tako da su ruke veoma čiste. Sa druge strane, odete u neki market da kupite hleb ili u nabavku, i na kasi je gužva, svi jedni drugima dišu za vrat, pola ljudi ne nosi masku, baš kao ni u tržnim centrima i to je sve u redu, a problem su frizerski saloni. To nas mnogo pogađa – poručuje Babić.

Svi hoće da se šišaju ujutru, da budu prvi u salonu

Sa identičnim problemima suočava se i Silvana, koja nam objašnjava da ne razume etiketu koja im je prišivena, zbog koje im je posao drastično opao. Takođe, vlasnica frizerskog studija Hair by Silvy otkriva da ona dugo praktikuje pomenutu mogućnost solidarnog iznajmljivanja prostora.

Da li je i vama opao posao za tih 60-80 odsto?

– Nažalost jeste. Ljudi čitaju medije, prate vesti i onda se plaše da dođu kod nas, a ja zaista ne znam zašto je to tako. Saloni su čisti kao apoteke, bez obzira da li je lokal samo vaš ili ga delite sa nekim, sve se dezinfikuje i to ne sada zbog koronavirusa, nego je tako bilo oduvek.

Da li se mušterije sreću u salonu?

– Doživela sam recimo da mi mušterija dođe ujutru u salon i pita me da li je prva, jer želi da bude sigurna da je stolica čista. Takođe, imala sam jednom zakazano šišanje i farbanje, ali je gospođa, kad je videla da ulazi nova mušterija samo kratko rekla: „Žurim nešto danas, farbaću se drugi put“. Takvih situacija ima, ali nema zadržavanja u salonu i druženja kao što je to bio slučaj ranije. Zato me veoma pogađa kad čujem da smo označeni kao mesto odakle se širi koronavirus – kaže Silvana.