Menu
„Želim da napravim integralne ovsene kolače koji se tope u ustima. Zamisli, budu toliko zdravi i ukusni da ih nazovemo Anđeli! Jer, hoću baš to – prvoklasni ukus, prožet magijom, anđeoski osećaj dok se ljudi njima slade. Volela bih i da se Anđeli rado nose drugima na dar.
Šta misliš, je l’ bi nama pošlo za rukom da napravimo preduzeće po našoj meri, koje će zaista poštovati i zaposlenog i kupca?“
Da li je ovako razmišljala Milica Čalija, suvlasnica proizvodnje zdravih ovsenih kolača Anđeli, kada je sa suprugom razmatrala ideju da započnu sopstveni biznis i, uz pomoć jedinstvenih kolača na našem tržištu, donese veliku radost kupcima širom Srbije?
– Anđeli su nastali kao proizvod koji smo mi sami želeli da kupujemo, a nije postojao u prodaji. Želeli smo da i mi, i naše tada dvoje, danas troje dece, jede nešto zdravo, a u isto vreme i ukusno. Kada smo takav proizvod uspeli da napravimo u svojoj kuhinji, stavili smo na papir cene sirovina, pretpostavljene troškove koje bi nosila proizvodnja i prodaja, i došli do zaključka da ono što jedemo sami možemo da ponudimo i kupcima po fer ceni – kaže na startu razgovora za sajt Poslovi.infostud.com Milica Čalija.
– Od samog početka suprug i ja znali smo da želimo da stvorimo preduzeće u kakvom bismo i sami želeli da radimo, koje će poštovati zaposlenog kao osobu i poštovati kupca i njegove potrebe. Takođe smo znali da nećemo praviti „prečice“ na uštrb kvaliteta proizvoda i načina proizvodnje. Te osnovne vrednosti vode nas i danas i to su temelji brenda Anđeli. Budući da smo oboje iz sveta marketinga, nije nam bilo teško da to pretočimo u brif za dizajnera vizuelnog identiteta. Najbolje nas je razumela Alesandra Prhal, koja i danas dizajnira Anđele.
– Anđeli nisu moj prvi preduzetnički poduhvat. Već na trećoj godini studija italijanskog otvorila sam agenciju za prevođenje kako bih mogla da sarađujem sa fabrikama kojima je bio potreban usmeni ili pismeni prevod prilikom kupovine novih mašina iz Italije, obuke tehnologa, i slično. Život je hteo da jedna od tih fabrika bude Soko Štark koji je tada modernizovao gotovo celu proizvodnju, a obuke je držao divan tehnolog sa bogatim iskustvom iz fabrika Barilla i Motta. Ta čudesna proizvodnja keksa i taj divni, harizmatični čovek, doprineli su da shvatim da me više zanima proizvodnja konditora nego prevođenje. U korporacije sam ušla kao asistent direktora marketinga Jaffe iz Crvenke, a posle 10 godina napustila sam korporativni svet sa pozicije direktora marketinga Foodlanda.
Tako da taj trenutak, zapravo, nije bio neki udar munje u kome sam shvatila da sad neću više da stvaram tu magiju marketinga za nekog drugog, nego za svoj proizvod, više je bila ideja koja se dugo krčkala i dozrela kada sam postala roditej, presložila prioritete u životu, i kada smo i suprug i ja rešili da pokušamo da stvorimo nešto svoje, sazdano na vrednostima u koje oboje verujemo, nešto na šta će i naša deca biti ponosna. Osam godina kasnije, Anđeli su izrasli u brend, prisutan na preko 300 prodajnih mesta širom Srbije.
– Jedna od stvari koje su mi naročito išle na živce u kompanijama u kojima sam radila bilo je insistiranje na formi ispred suštine. Masa posla svodila se na to da se nekome predstavlja šta se radi i zašto, a najmanje vremena se trošilo za realizaciju. Toga nema kad si sam svoj gazda. Odluke se donose brzo, analiziraju se u praksi i fleksibilnost je i prisustna i neophodna. A kako smo širili posao birali smo saradnike koje podstičemo da samostalno donose odluke i budu kreativni.
Verovatno je najveći izazov preduzetnika taj trenutak kad počneš da zapošljavaš druge ljude osim sebe i postaneš odgovoran za čitave porodice.
– Radim od svoje 17. godine. Najpre je to bilo u emisiji Garaža na RTS-u, potom prevođenje, rad na radiju Top FM-u, pisanje za razne magazine, PR agencija, kompanije… Sve to me je oblikovalo i dovelo u priliku da stičem svoja iskustva i da učim na tuđim iskustvima, kako dobrim, tako i lošim – što je još dragocenije.
– Kada smo ulazili u posao napravili smo 15-godišnji plan kog se, godinu gore ili dole, držimo. Nekad ide teže, nekad lakše, ali ako je čovek vredan i razborit može da se radi i da se živi od poštenog posla. Kategorija u kojoj smo izabrali da radimo, zdrava hrana, raste sve vreme od kada radimo i ima svetlu budućnost, jer sve više ljudi shvata da je veoma važno šta jedemo i koliko je hrana povezana sa našim sveukupnim zdravljem.
– Pravi preduzetnici su vrlo kolegijalni i sa njima ne samo da imamo divne primere saradnje, već zajednički edukujemo potrošače i gradimo ciljnu grupu. Ne govorim o pokušajima da se naš proizvod ili brend kopira, takvi pokušaji budu kratkog daha kao i većina kopija, već o ljudima koji su imali svoju dobru ideju i uložili u nju vreme i rad.
– Mala i mikro preduzeća čine najvitalniji stub ekonomije svake zemlje. Kod nas, u većini ex Yu republika, uvek se radije birala državna služba od sopstvenog posla, a država i njena ekonomija ne mogu da postoje bez takozvanog realnog sektora, onog koji plaća poreze i d oprinose. Budući da nam je stalo da poslujemo u zdravom i stabilnom okruženju, važno nam je da preduzetništvo raste i razvija se, a tome doprinosimo edukujući one koji su spremni da se odvaže da pokrenu sopstveni posao. Ideja da formalizujemo svoje konsultantske aktivnosti došla je nakon mnogobrojnih upita ljudi koji su nas pitali za savete kada su se našli u istoj situaciji kao i mi kada smo počinjali. Ono što nas razlikuje od većine, možda čak od svih konsultanata koji trenutno rade u Srbiji jeste to što nismo stekli samo teoretska znanja, već imamo konkretna iskustva i znanja iz sopstvenog biznisa koji uspešno radi.
– Definitivno nismo svi za preduzetnike. Postoje ljudi koji nisu u stanju da preuzmu odgovornost niti da samostalno donose iole važnije odluke. Ali oni mogu biti sjajni zaposleni u nekim sistemima. Iz mog iskustva sama reč preduzetnik sjajno definiše da je to osoba koja treba da bude preduzimljiva, da utiče na sopstveni život i posao. Dodala bih i da preduzetnik mora da bude kreativan, a iznad svega da bude odgovoran. I u smislu odgovornosti prema svojim zaposlenima i klijentima, ali i u smislu preuzimanja odgovornosti za svoje odluke.
– Mali proizvođači su firme koje posluju lokalno, što znači da zapošljavaju naše i vaše komšije, kupuju sirovine od drugih lokalnih proizvođača ili uzgajivača, plaćaju poreze i doprinose i time direktno izdržavaju državni aparat, svojim davanjima obezbeđuju penzije i plate državnom sektoru, ukratko oni su najvitalniji deo ekonomije, a često su nevidljivi za medije i nemaju način i sredstva da se promovišu, što uglavnom znači da ostaju nevidljivi za potrošače. Postoji nekoliko udruženja, izbora, akcija koji biraju „naj iz Srbije“, ali ne postoji niko ko kontinuirano i bez takmičarske dimenzije jednostavno promoviše male, kvalitetne, domaće proizvođače. Mi i dalje ne odustajemo od svakodnevnog promovisanja malih lokalnih proizvođača, i što je najvažnije, to radimo potpuno volonterski.
– Mislim da je upravo taj fokus na online kao jedini mogući kanal prodaje za vreme vanrednog stanja najbolja stvar koju je donela pandemija, to je njena „sreća u nesreći“. Međutim, povećana potražnja za kurirskim uslugama ponovo je pokazala da je najvažnija osoba u online prodaji ona osoba koja će dostaviti kupljenu robu kupcu. A tokom pandemije pokazalo se da naše kurirske službe nisu dorasle zadatku. Nažalost, na našem tržištu koje je najosetljivije na cenu, i na osnovu cene najčešće donosi odluke o odabiru proizvoda ili usluge, kurirske službe se, kao i većina pružalaca raznih usluga, ne nadmeću za klijente kvalitetom, nego cenom. U tom besomučnom spuštanju cena kako bi se bilo za koji dinar jeftiniji od konkurencije, nužno dolazi do sunovrata kvaliteta usluge. Koliko god da mi kao preduzetnici radimo na svom web Shopu, bojim se da bez razvijene logistike na terenu, koja će kvalitetnom mrežom dostave podržati online kupovinu, nema prave budućnosti e-commerca. Zato je jedan od važnih segmenata naših biznisa sopstvena dostava. Naime, u Beogradu kada naručite Anđele, izvesno će vam ih doneti neko od nas iz firme.