Skupiš hrabrost, napustiš stari posao i vratiš se prvoj ljubavi – fotografiji

Deceniju i po se poslovna svakodnevica Damira Vujkovića sastojala u obilasku vojvođanske ravnice, razgovoru sa klijentima i popunjavanju eksel tabela. Uspešnost onoga što je radio kao komercijalista u nekoliko velikih kompanija u Subotici, Novom Sadu i okolini, merila se ostvarenim „targetima“, a ne zadovoljstvom na kraju radnog dana.

I on je odlučio da to promeni!

Želeo je posao koji  će ga ispunjavati mnogo više, a od kad zna za sebe imao je samo dve iskrene ljubavi – vaterpolo i fotografiju. Sportom se konkretnije bavio dok je bio mlađi, a fotografija je, s druge strane, neraskidiva ljubav za sva vremena.

– Od malena sam bio opčinjen fotografijama. Sećam se da sam ih gledao i divio se tome kako su nastale i kako nešto uhvaćeno u samo jednoj sekundi ostaje sačuvano zauvek. Završio sam srednju školu za fotografa, ali dobrih 15 godina sam se njom bavio samo za svoju dušu. Uvek je fotoaparat bio uz mene, gde god da krenem i slikao sam sve i svašta. Čak i danas često mi se dogodi da odem na neki sportski događaj iako nisam sportski fotograf. Kad me kolege pitaju šta radim tu, kratko im odgovorim da sam došao da vežbam. I zaista, mislim da je ta vežba izuzetno bitna – počinje priču Vujković u razgovoru zasajt Poslovi.infostud.

Kad doneseš odluku, ni primamljive ponude ne prihvataš

Tokom svih godina rada u komercijali, Damir je malo-po malo usavršavao svoje znanje o fotografiji, zbog čega je i bio spreman da okrene novu stranicu u profesionalnoj karijeri.

– Od trenutka kad sam prvi put došao u kontakt sa fotoaparatom, a sećam se da je to bio neki stari Zenit, jednostavno sam se zaljubio. Znao sam da time želim da se bavim u životu. Posle završene srednje škole sam počeo da radim u lokalnim novinama, upisao studije ekonomije, koje nikad nisam završio, pa me je život odveo na neku drugu stranu. Ipak, nikada nisam odustajao od svoje želje da se profesionalno bavim fotografijom.

Da je toj ideji potpuno predan uvideo je i na konkretnom primeru u Engleskoj, gde je otklonjena i poslednja sumnja šta će raditi u životu.

– Otišao sam u Englesku, ne zato što sam morao, već zato što mi je to bila velika želja da probam i vidim kako izgleda živeti i raditi tamo. Supruga me je podržala, isto kao i kad sam odlučio da se vratim i definitivno posvetim fotografiji. Tamo sam radio u magacinu automobilskih stakala, a vikendom vozom obilazio zemlju i fotografisao. Bio sam na Ostrvu sedam-osam meseci i onda definitivno prelomio da se vratim u Srbiju i počnem ispočetka. Naravno, kao fotograf – kaže nam Damir i nastavlja:

– Noć pred moj povratak u Suboticu sedeo sam u pabu i video čoveka koji je držao fotoaparat, sa kojim je pomalo nespretno rukovao. Prišao sam da mu pomognem, i kroz priču smo došli do toga da mi je ponudio posao fotografa kod njega u kompaniji. Morao sam da mu se zahvalim, ali i on je bio svestan koliko je moja odluka da se vratim u Srbiju jaka.

Fotograf mora da bude i psiholog

Povratak u zemlju i sve one radnje koje su prethodile otvaranju firme Foto-estetika nisu bile toliko teške kao što se može pomisliti i to iz dva razloga. Pre svega, jer, kako Damir kaže, kad nešto voliš ništa nije teško i uživaš u svakom trenutku toga što radiš, a kao drugo imao je nesebičnu pomoć svog profesora iz srednje škole Atile Kovača.

– Njemu dugujem sve. On mi je bio profesor u školi i mentor na praksi, neko ko me je naučio svemu onome što znam. Pomogao mi je kad sam se vratio u Suboticu, davao mi je mnogo korisnik saveta i uvek ću mu na tome biti neizmerno zahvalan. Probijanje na tržištu je bilo uobičajeno. Subotica je mali grad, ljudi su znali za mene, počeo sam da fotografišem za prijatelje, kojima često nisam naplaćivao, ljudi su bili zadovoljni kvalitetom fotografija, sve češće su me zvali i danas mogu da kažem kako imam dovoljno posla od koga sada mogu pristojno da živim. Bavio sam se svim vidovima fotografije, ali trenutno najviše radim reklamnu i korporativnu. Sarađujem sa restoranima i hotelima u Subotici, Novom Sadu i Beogradu, kao i vinarijom „Zvonko Bogdan“ – kaže Damir.

Kao neko ko je dobar i uspešan u poslu kojim se bavi, odlučan je da sve ono što je naučio prenese mlađim generacijama, pa je tako i predavač na kursu za fotografiju na Otvorenom univerzitetu u Subotici. I to ne kako bi polaznike naučio kako da naprave fotografiju, već nešto mnogo veće i teže od toga, kako da postanu fotografi.

– Onima koji dolaze kod mene na kurs stalno govorim da to nije kurs za fotografiju. U današnje vreme fotografiju može svako da napravi, s manje ili više uloženog novca u opremu, međutim ovde je u pitanju školovanje za fotografa. Vi kao fotograf morate da znate kakvu fotografiju želite da dobijete, a onda da kroz vaš odnos sa ljudima dođete u situaciju da je i napravite. Morate da budete i bebisiter i psiholog i mnogo toga drugog da biste napravili dobru fotografiju. Za to je potrebno mnogo rada i iskustva, a to morate naučiti da cenite. Jer, često čujem kad ljudi kažu: „Ne treba nama mnogo. Nekoliko fotografija. Škljocneš par puta i to je to“. Uf, naježim se kad to čujem.

Za početak dovoljno je uložiti 500-600 evra

Zabluda je, objašnjava nam Damir, da je fotografija skup zanat, jer za relativno malo novca može da se dođe do opreme koja će vam omogućiti da stvarate umetnost. A onda, koliku umetnost stvarate, toliko i novca možete da zaradite.

– Vi već sa 500 ili 600 evra možete da kupite solidan fotoaparat i s njime započnete bavljenje ovim poslom. Ukoliko želite da nabavite i svu opremu u vidu objektiva, osvetljenja i svega ostalog što vam je potrebno, onda morate da izdvojite i do 15.000 evra. Da, to jeste veliki iznos, ali ne morate to da uložite odjednom, već postepeno kako razvijate posao, tako dopunjujete opremu.

Uloženi novac brzo se može isplatiti, ali potrebno je konstantno usavršavanje i neprekidno kreativno razmišljanje, jer ljudima brzo dosada iste fotografije.

– Što se tiče zarade fotografa kod nas, moram da kažem da to nije baš jednostavno objasniti. Jer, u zavisnosti od toga šta fotografišete i šta se od vas očekuje, odnosno kakvi su uslovi snimanja, zavisi i vaša satnica. Nekad je to 15 evra, a nekad 50. Tu je mnogo faktora koji utiču na konačno formiranje cene, a neka od njih su iskustvo koje imate, kao i originalnost – zaključio je Vujković.